Zaboravljeni srbski prijatelj – Ivan Aksakov

Ogroman je bio moralni uticaj koji su slovenofili (i Slovenski komitet na čijem čelu je stajao Ivan Aksakov) vršili i na tadašnju rusku vlast i uticaj koji su imali na tadašnje rusko društvo. Kada se u novembru 1876. godine rasplamsao srbski ustanak, Ivan Aksakov piše generalu Mihailu Černjajevu: „Od svih slovenskih plemena samo rusko pleme je političko, samo ono je u sebi izgradilo sposobnost povinovanja i poslušanja principu vlasti, sposobnost samoograničenja odrečenja od lične volje radi ideje celine… Ostala plemena mogu postojati samo uz Rusiju u oblicima koje istorija još nije definisala. Naš je zadatak da ih oslobodimo i pružimo im mogućnost da žive i da se razvijaju. Naša je obaveza za ukroćujemo njihove plemenske egoizme koji su štetni za zajedničko delo Slovena“.

Iako je na svom putovanju 1860. godine bio duboko razočaran jer su najuticajniji Srbi izbegli susret sa njim (Jakov Ignjatović mu je bio pratilac, tada je doneo u Srbiju znamenito Poslanije Srbima iz Moskve koju su timski potpisivali slovenofili. Kod nas se smatra da je tekst napisao Homjakov, a Mihail Čvanov, veliki poznavalac života i dela Ivana Aksakova, smatra da je taj genijalni tekst napisao upravo Ivan Aksakov). Ivan Aksakov je želeo da se susretne sa srbskim predstavnicima u tadašnjoj Ugarskoj, pre svega Patrijarhom Josipom Rajačićem, arhimandritom Krušedola Nikanorom Grujićem, piscem i advokatom Jovanom Subotićem, ali svi su volšebno izbegli susret. U Krušedolu je ostavio svoju vizit-kartu na kojoj je na srbskom jeziku napisao: „Žalostan je Rus Aksakov što ga Srbin Grujić ipak nije primio“. Zašao je u susedni manastir Hopovo, ali za divno čudo ni nastojatelj Hopova nije bio na svom mestu. Naravno da je Aksakov shvatao da to nije slučajni sticaj okolnosti, naravno da je bio obeshrabren, ali vrativši se u Rusiju prećutao je svoje utiske i nije prestao sa svojim predanim radom na polju slovenofilstva. Mnogobrojna pisma Mitropolita Mihaila Ivanu Aksakovu i sve ono što je uradio za Srbe posle tog putovanja, svedoče koliko je to bio veliki čovek i koliko se visoko uzdigao iznad svake sujete.

Kao predsednik Slovenskog dobrotvornog društva, Aksakov je svoje delanje usredsredio na pružanje finansijske pomoći Srbiji i Crnoj Gori u ratu protiv Turaka 1876/1877 i prebacivanju odreda ruskih dobrovoljaca na Balkan. Kada je počeo i Rusko-Turski rat (1876/1877) on je aktivno promovisao ideju panslavizma u ruskoj štampi, a potom je najveću pažnju usmerio na pružanje finansijske pomoći Bugarima i Srbima.

U septembru 1875. godine, časopis «Russkiй mir» je otvorio prikupljanje priloga za dobrobit Hercegovaca, što je Aksakov glasno odobrio i pridružio se poduhvatu. U novembru 1875. godine, Černjajev se obratio Aksakovu sa zahtevom da pomogne zastavniku Mostiću za njegovo putovanje u Crnu Goru. U februaru 1876. godine, M. G. Černjajev je odlučio da ode na mesto vojnih operacija, iako je Treće odeljenje preduzelo mere da to spreči: odbijen mu je zagranični pasoš. Posle razgovora sa Ivanom Aksakovim general ipak kreće da pomogne Srbima, a Slovenski komitet na čijem čelu je Aksakov organizuje njegovo putovanje u Srbiju posle prepiske sa srbskim Mitropolitom Mihailom. Lično od Ivana Aksakova general Černjajev je dobio i novac za put u iznosu od 5 hiljada rubalja. General Mihail Černjajev je dobio srbsko državljanstvo, postavši general u srbskoj vojsci. Zvanični stav Rusije ostao je nepromenjen: diplomate i vojno osoblje bili su protiv rata. U ovoj situaciji, Černjajev, čije prisustvo u Srbiji nije bilo sankcionisano od strane ruske vlade, morao je da se osloni isključivo na podršku koju je mogao da mu pruži Slovenski komitet.

Srbiji je očajnički bio potreban novac da konačno potisne Turke nazad u Malu Aziju i Ivan Sergejevič Aksakov je učinio sve što je u njegovoj moći da pomogne Srbiji oko kredita. Koristeći svoje lične veze i prijateljstvo sa bratom direktora Državne banke Ruske Imperije V. I. Lamanskim, skovao je plan po kojem bi de fakto ruska vlada preduzela finansiranje Srbije pod maskom privatnih banaka.

Materijalno izdržavanje generala Černjajeva a potom i njegove porodice takođe je palo na pleća Slovenskog komiteta i svakog meseca dok je Černjajev služio u Srbiji, Aksakov je njegovoj supruzi slao po hiljadu rubalja.

Veličanstven je govor Ivana Aksakova od 22. jula 1878. godine u kome je kritikovao kako odluke Berlinskog kongresa, tako i poziciju ruske delegacije koja po njegovom mišljenju nije uspela da se suprotstavi „političkoj zaveri“ usmerenoj protiv Rusije, koja je „dobila rat ali se našla u poziciji gubitničke strane“. Poznato je to i nama Srbima, zar ne? Međutim, taj govor je imao teške posledice za Aksakova. Naređeno mu je da napusti Moskvu i ostatak godine proveo je u izgnanstvu, a Slovensko dobrotvorno društvo je zatvoreno.

        *      *      *

Često znamo da prekorimo Bugare za mnoge stvari, često s pravom, ali po pitanju odavanja pošte ljudima koji su ih zadužili, ispadoše bolji od Srba! Bugari su čitav jedan grad nazvali Aksakovo u čast velikog prijatelja roda slovenskog. U gradu Pazardžik gimnazija nosi njegovo ime, jedna od centralnih ulica bugarske prestonice nosi njegovo ime. U mnogim bugarskim gradovima i selima ulice nose ime Ivana Aksakova. Toliko je bio omiljen u Bugarskoj da su hteli da ga imenuju za svoga cara. A mi Srbi? Mi imamo spomenik zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu, a nema ni jednog spomenika ni u jednoj od srbskih zemalja desetini hiljada ruskih dobrovoljaca koji su dali svoje živote za oslobođenje Srba od turskog ropstva. A srbski neopagani pod plaštom navodne „direktne istine“ svakodnevno za anglosaksonski prljavi novac snimaju idiotske istorijske podmetačine iz anglosaksonske kuhinje i pljuju po Rusima trabunjajući kako nam Rusi nikada nisu pomogli. A o Ivanu Aksakovu koji je bio na čelu komiteta preko koga su ruski dobrovoljci upućivani u Srbiju, danas ogromna većina Srba ne zna ništa. Ni u Srbiji, ni u Republici Srpskoj, ni u Crnoj Gori, skoro da nema ništa što bi čuvalo sećanje na ovog velikog prijatelja Srba.

Srbska istoriografija pod ogromnim uticajem Germana i masonerije, nije se pretrgla da piše o sramnoj politici kralja Milana Obrenovića, o njegovoj „Tajnoj konvenciji“ iz 1881. godine i njegovom srljanju u zagrljaj srbskim krvnicima, o njegovom udaljavanju od vekovnog pokrovitelja Rusije, o proterivanju mitropolita Mihaila, ukidanju učenja ruskog jezika na Visokoj školi i drugim nepočinstvima Milana Obrenovića… Ne možemo za sve kriviti Bugare, a prećutkivati sramni napad na Bugarsku i sramni poraz srbske vojske kod Slivnice. Mnogi Srbi ne znaju da je general Černjajev, komandant srbske armije u Srbsko-Turskom ratu (koji je i pre nego što je kao dobrovoljac došao da ratuje za Srbe bio već legendarni heroj koga su zvali „Taškentski lav“), posle sramnog poteza kralja Milana 1885. godine na Slivnici, istom vratio srbski orden koji mu je dodeljen 1876. godine. U pismu svom kralju, bivši vođa srbske armije jednostavno i učtivo objašnjava da: „…ako ga je osećanje slovenskog bratoljublja inspirisalo da u ratu 1876. godine uzme lično delatno učešće u borbi Srba protiv Turaka, to isto osećanje ga pobuđuje da sada otkaže od srbskih počasti, jer je njegovo visočanstvo izvolelo da počne bratoubilački rat sa Bugarima, napominjući da se pod njegovom komandom, na strani Srba protiv Turaka, pod srbskim znamenjima, pomenute 1876. godine, hrabro borilo više od hiljadu Bugara protiv zajedničkog neprijatelja Slovena“.[1]

Poznati ruski književnik Mihail Andrejević Čvanov u svom veličanstvenom delu „Pora domoй“ ukazuje da je možda taj fakt bratoubilačkog rata među Slovenima predstavljao veliki udar na njegovo zdravlje i sledeće godine posle sramne bitke kod Slivnice srce velikog slovenofila prestalo je da kuca.

Ivan Sergejević Aksakov sahranjen je na groblju Trojičko-Sergijevske Lavre u Sergijevom Posadu. Tadašnji Srbi odali su počast velikom srbskom prijatelju. Posle odsluženog parastosa Ivanu Aksakovu 8. marta 1886. godine u Beogradu, arhimandrit Nićifor Dučić je rekao: „Sa smrću Ivana Sergejevića Aksakova ugasila se jedna blistava zvezda na prostranom ruskom nebu, zvezda kakva se i u velikim narodima kakav je ruski, rađa jednom u veku… Sijanje te blistave zvezde prelazilo je izvan granica Ruskog Carstva i prostiralo se na krajeve i zemlje južnih i zapadnih Slovena, oživljavajući i jačajući njihove vekovne nade za slobodom, istorijskim i narodnim pravima, budeći i razvijajući kod njih svest duhovnog jedinstva svih Slovena… To je ta sila od koje drhte neprijatelji Slovena radujući se razdoru među njima i želeći im večno ropstvo od tuđinaca – to je ta sila kojoj ni vrata pakla neće odoleti, kada se ona razvije i ojača“.

        *      *      *

A danas? Danas, na žalost, o ovom velikom čoveku, velikom misliocu i velikom prijatelju srbskog naroda, u Srbiji se jako malo zna. Pre desetak godina jedna grupa srbskih intelektualaca je pokrenula inicijativu da Ivan Aksakov dobije svoju ulicu u Beogradu, ali od toga nije bilo ništa. Smatram da tu inicijativu treba obnoviti, da je neophodno srbskoj javnosti predstaviti ovog velikog prijatelja u istinskom svetlu i nadam se u Boga da će možda i ovaj tekst predstavljati jednu polaznu tačku da se širi krug pravoslavno-patriotske javnosti pridruži inicijativi da se naš narod i naša država koliko toliko oduže Ivanu Aksakovu, sećanjem na njega i ukazivanjem počasti koju je zaslužio.

Izvor: Sabornik Srbsko-Ruski