Еколошке тајне бомбардовања „Заставе“

КРАГУЈЕВАЦ – Бомбардовање крагујевачке фабрике Застава током НАТО кампање 1999. године и даље је делом обавијено велом тајне којом се можда крију далеко теже последице рата за раднике и житеље највећег града Шумадије.

– Станујем у Крагујевцу пар стотина метара од погона фабрике Застава који су бомбардован 9. и 12. априла 1999. године. Моја супруга Снежана је 2006. године умрла од рака, односно микроцелуларног канцера плућа. Била је дотле здрава, мајка двоје деце, имала је сређен живот, никада није пушила, одрасла је на селу. Када сам питао лекаре зашто је дошло до оболевања и тако наглог и убрзаног ширења болести, докторка ми је одговорила да није могла да помогне ни свом супругу, ни брату који су умрли од исте болести – каже у разговору за „Вести“ Драган Батавељић, професор на Правном факултету у Крагујевцу.

Он је један од ретких Крагујевчана који не престаје да јавно прозива државу због тога што ћути о здравственим и еколошким последицама ракетирања фабрике Застава.

– Многи радници фабрике и грађани учествовали су у гашењу пожара и рашчишћавању хала. Највећи број њих су, нажалост, данас покојни – додаје професор Батавељић.

Он подсећа на оно што сви знају, али ћуте, да су приликом бомбардовања Заставе погођени трансформатори из којих је у реку Лепеницу истекло врло отровно пираленско уље. Због пожара ваздух је био загађен још отровнијим диоксинима, фозгеном који спада у бојне отрове, метилхлоридом итд.

– Пирален је из Лепенице стигао у Мораву, а ова се улива у Дунав тако да су водотокови загађени и наравно та информација се скрива. Крагујевчани нису обавештени у каквој средини живе, нити зашто су одељења за онкологију у болницама препуна. Министарство здравља никада није спровело епидемиолошку студију о томе – каже професор Батавељић.

Он упозорава да се тиме крше чланови 51 и 74 Устава Србије, који гарантују „да свако има право на здраву животну средину и на истинито, благовремено и потпуно обавештавање о њеном стању и о питањима од јавног значаја“.

Да ли држава скрива истину? 

У међувремену, Република Србија потписала је 2009. године уговор са Фијатом о заједничком улагању у крагујевачку „Заставу“. У тексту уговора каже се да израз „еколошки експерт значи: СГС или неко од зависних друштава“.

То би значило да је СГС, једна од највећих светских фирми за контролу квалитета, без икаквог тендера кроз уговор РС са Фијатом аутоматски добила посао еколошког експерта. То би такође значило да је Фијат условио закључивање уговора одређивањем СГС-а као „еколошког експерта“. Ствари изгледају логичније ако се зна да је управо Фијат један од главних акционара СГС, а да је Серђо Маркиони, генерални директор Фијата, уједно и председник Скупштине акционара СГС-а.

Из текста локалног еколошког плана Крагујевца за 2010 – 2014. годину види се да је „пре закључења трансакције“ са Фијатом, Републике Србија имала обавезу „да изврши све акције предвиђене Планом чишћења“. Додаје се да је „за потребе припреме Плана чишћења ангажован експерт за заштиту околине СГС да изврши узорковање и анализу тла, површинских и потповршинских вода у циљу карактеризације локације“.

Иако су то тражиле, општинске власти Крагујевца никада нису сазнале какви су били резултати анализа СГС-а и чишћења „Заставе“, које су порески обвезници у Србији, како је објављено, платили два и по милиона евра. И тако Крагујевцу опет није имао ко да пише и опет никоме није пало на памет да прозове државу.

„Реч је о поступку санације који је финансирала Република, тако да ми као локална самоуправа, иако смо тражили, немамо никакав извештај о томе“, гласи званично објашњење које смо добили у општини Крагујевац.

Од Сардиније до Крагујевца

Занимљиво је да смо на комбинацију Фијат – СГС наишли и на Сардинији. Како смо извештавали, у новембру 2012. Доменико Фиордализи, тадашњи окружни јавни тужилац у месту Ланузеи на југоистоку Сардиније, предложио је окружном судији оптужницу против 20 лица које терети да су одговорни за страшне здравствене и еколошке проблеме проузорковане вишедеценијским пробама радиоактивног и другог оружја на оближњем полигону НАТО-а у месту Квира.

Др Ђилберто Нобиле и др Габријела Фашани, хемичари СГС-а, терете се да су 2008. године фалсификовали налазе о полигону Квира, мењајући датуме, намештајући резултате и чак анализирајући узорке које су претходно опрани. Тужилац Доменико Фиордализи склопио је слагалицу када је утврдио да Фијат с једне стране држи око 15 одсто власништва СГС-а, а са друге је у конзорцијумској вези са произвођачем оружја Финмеканика, који опет контролише МБДА – произвођача ракета милан с радиоактивним торијумом, годинама тестираним на Квири. СГС је до сада негирао било какву кривицу поричући да су хемичари били пристрасни због очигледних поклапања интереса.

Опасна тема

Каква је атмосфера у Крагујевцу говори и чињеница да никада ниједан синдикат или неки посланик нису јавно прозвали државу због ћутања о последицама бомбардовања, не постоји ни удружење грађана, ветерана или студената које се заинтересовало за ово питање. Један бивши радник Заставе, који је и сам имао озбиљне здравствене проблеме, одбио је наш предлог за разговор с образложењем да је опасно говорити о овој теми.

Мистериозни „нестанак“ доктората Миљане Стојановић-Милосављевић

У вези ове теме веома је занимљива мистерија око доктората одбрањеног 2002. године на Биолошком факултету у Београду, чији аутор, Миљана Стојановић-Милосављевић, на основу истраживања у крагујевачком крају, закључује да се може рећи да је НАТО против Србије водио хемијски рат, а да при том није употребио хемијско оружје. Било је довољно да бомбардује индустријска постројења.

„Вести“ су имале увид у папирну верзију текста ове дисертације под насловом „Правци кретања полихолориваних бифенила (пиралена) у водама након НАТО бомбардовања“. То је први рад у домаћој и страној научној литератури који бележи случајеве загађења животне средине веома отровним пираленом као последицу ратних дејстава.

Миљана Стојановић-Милосављевић у периоду пре, за време и после бомбардовања узела је и измерила 1.800 узорака тла, подземних и надземних вода и речног дна. Истражила је водоток реке Лепенице од уласка у Крагујевац па до уливања у Мораву, водоток Мораве и речне наносе Лепенице од фабрике „Застава“ па до завршетка крагујевачке котлине, укључујући ту и изворишта и бунарске воде.

Упоредне хемијске анализе узорака показале су да је после ракетирања фабрике „Застава“ 9. и 12. априла 1999. године, када су погођени трансформатори, река Лепеница страховито загађена високоотровним пираленом, канцерогеном материјом која код животиња и људи оштећује репродуктивне органе и изазива неплодност. Пет дана после бомбардовања „Заставе“ пирален се 25 километара низводно из Лепенице прелио у Велику Мораву, ушао у подземне воде и земљиште завршивши у ланцу исхране чије су последње карике биљке, животиње и људи.

Преносимо делове из текста дисертације Миљане Стојановић-Милосављевић у којој се указује како је део пиралена због пожара доспео је у ваздух претворивши се у још отровније диоксине, а други део се распршио по тлу погона фабрике.

„Трећи део се излио у земљиште и одатле је један део отишао у кишну канализацију, а преко ње у површинску воду, други део је кроз дренирање земљишта отишао у водоток Лепенице“, утврдила је Миљана у свом истраживању.

„Полихлоровани бифенили (пирален) доспевају у воду, таложе се, њиме се хране ситне биљке и животиње, овима ситне рибе, па крупније, па птице… Увек је на крају човек кога ће овај и други отрови просути НАТО бомбама деценијама хранити“, пише у закључном делу дисертације.

У овом истраживању даље се наводи како пирален ствара поремећаје у функционисању полних органа и делује на ембрион и фетус. Закључује да се у будућности очекују повећана тератогена, мутагена и канцерогена дејства.

„У оквиру популације кичмењака најосетљивија на пирален је женска популација. Досадашња научна истраживања и сазнања показују да је токсично дејство полихлорованих бифенила (пирален) повезано са женским стероидним хормонима у мишићном ткиву кичмењака, укључујући и човека“, наводи у докторској дисертацији Миљана Стојановић-Милосављевић.

Узалудан позив држави

Миљане Стојановић-Милосављевић у закључцима своје дисертације указује на неопходност укључивања државе која би, између осталог, требало да финансира не само истраживања већ и да „надокнади евентуалне губитке пољопривредницима због смањеног приноса, а ради узгајања биљних врста које су здравствено најбезбедније“. На све ово, међутим, држава се, као што смо видели, оглушила, а грађани Крагујевца углавном ћуте.

Миљана Стојановић-Милосављевић детаљно је изложила како у будућности треба пратити даље кретање пиралена. Препоручила је месечне и двомесечне анализе речног дна и биолошка и микробиолошка истраживања живог света у води река Лепеница, Ждраљица и Морава, осматрање бунара и извора. Такође редовно треба утврђивати утицај пиралена на животиње и животне намирнице животињског и биљног порекла, а редовним здравственим контролама – на људе.

„Предлогом мера, након истраживања, одредити биљне културе које су најбезбедније на површинама алувијона и означити јасно евентуалне површине које не треба обрађивати и биљне врсте које не треба градити. Уколико се докаже, поједине биљне врсте забранити за узгајање на локалитету, а посебно забранити њихово стављање у промет са ризичног подручја“, пише у закључку дисертације Миљане Стојановић-Милосављевић.

После доктората остала без посла

Биохемичар Миљана Стојановић-Милосављевић, пореклом Крагујевчанка, радила је у тешким условима током бомбардовања. Узимала је узорке на местима веома опасним по здравље као што је песак око погођених трансформатора са пираленом у погонима „Заставе“ и то непосредно после ракетирања. Према подацима до којих смо дошли, у то време била је мајка малолетног детета и запослена у Војсци Југославије. Под околностима, које су нам за сада непознате, у периоду после одбране дисертације 2002. године – остала је без посла да би затим после неког времена нашла радно место у једној установи у Новом Саду. Умрла је 2010. године после тешке болести. Од државе није добила никакво признање за своје херојство и изузетан научни допринос.

Удисали отров

После експлозија НАТО бомби 1999. године „Застава“ се претворила у отровну буктињу јер су продукти сагоревања пиралена диоксиди још отровнији од пиралена. Сви који су се затекли у близини – од саме Миљане Стојановић-Милосављевић, ауторке доктората, која је трчала да узме узорке и радника који су гасили пожар па до становништва у непосредној околини – сви су удисали канцерогене честице.

Извор: Vesti.online