hocevarУ потопу библијских размера један надбискуп постао је – шеф кризног штаба! Као председнику „Каритаса” у Београду, Станиславу Хочевару, београдском надбискупу, било је предодређено да председава кризним тимом окупљеним како би помогли поплављенима у Србији.

Првих дана у Шапцу, њихови људи су за волонтере правили храну. Само у те сврхе утрошено је 20.000 евра.

Помоћ добротворне организације Католичке цркве „Каритас”, која има своје огранке широм света, за најугроженије у нашој земљи износи више од милион евра, а Србији су, преко београдске канцеларије „Каритаса”, донације до сада упутиле многе европске земље, међу којима Аустрија, Италија, Словенија, али и САД и Јапан.

– За рад „Каритаса” задужени су верници лаици, не клирици. Црква само у званичној форми прати њихов рад који је намењен људима директно, без икакве разлике. Не гледа се којој националности или конфесији људи припадају. Видевши да су потребе веома велике, пре свега у Шапцу, Ваљеву, Крупњу, Смедеревској Паланци, Свилајнцу и Параћину, унутар тих крајева, изабрали смо дугорочно 5.600 породица којима ћемо помоћи. Приоритет су имали случајеви где је угрожена цела породица. Осим хране, одеће и лекова, стигла су 64 велика исушивача помоћу којих ће се куће и велике просторије сушити. Ту су много помогли представници „Каритаса” из Аустрије, Италије и Словеније. До сада је под нашим вођством дошло 40 великих шлепера с хуманитарном помоћи. Сваки дан се та храна и ургентна помоћ дели. Тако ће бити докле год је то нужно. А већ сада се сваког дана јаче наслућује потреба по рехабилитационом плану. То значи да ће они који су имали усеве добити семе, а обезбедићемо и помоћ у живини. Тај програм ће трајати шест месеци – каже у разговору за „Политику” надбискуп београдски Станислав Хочевар.

Како сте доживели солидарност бивших југословенских република у незапамћеним поплавама? Треба ли да нам се догоди велика несрећа, па да схватимо да смо најближи једни другима?

Вода је, на неки начин, сакрила границе. У таквим елементарним непогодама, позвани смо да сву пажњу усмеримо на достојанство човека, а не да гледамо којој нацији, коме покрету или којој странци припада. Тешко је да ће та свест о одговорности бити трајно присутна. Управо у томе видим задатак цркава и верских заједница да непрестано говоре о томе, да се јаче повежемо и стварамо солидарност. Ниједна држава се не може сама изборити с рекама. Ово је био позив и опомена свима нама да не смемо толико да гледамо на границе, већ да откривамо да се сви налазимо на истој лађи живота.

И на глобалном нивоу смо сведоци таквог повезивања. Да ли су Православна и Римокатоличка црква после Екуменске декларације, коју су у Јерусалиму потписали папа Фрањо и васељенски патријарх Вартоломеј, учиниле још један корак ка зближавању или уједињавању хришћана?
Поглавари Католичке и Православне цркве знали су мудро да искористе историјске моменте. Али у Јерусалиму су биле као и у Риму 8. јуна окупљене три абрамитске религије: муслимани, Јевреји и хришћани. Поглавари Источне и Западне цркве су знали да употребе моменат када се приближава 1.700 година првог екуменског васељенског Сабора у Никеји. Сада и римски епископ и цариградски патријарх желе да се поново састану епископи Источне и Западне цркве. То је свакако велики корак у позитивном правцу.

Ви сматрате да сусрет у Јерусалиму показује да морамо више гледати на теолошка питања, а не да се заустављамо на подручју историје и конфликата.

Не сматрам да историја није важна, већ да не смемо у постизању наших црквених теолошких питања мешати историју и теологију. Ми се у Београдској надбискупији веома заузимамо и за што интегралније упознавање историје. Ја се увек заузимам да дође што пре до сусрета историчара из читаве некадашње Југославије како би најпре евидентирали све проблематичне тачке, да би тако омогућили и државама да виде којим путем у стручним комисијама разрешавати ова питања. Потребна је нека међудржавна комисија да се бави тим стварима. Овако, више говоримо емотивно, него стварно. Ни једна ни друга страна не сме ништа заташкавати, али не можемо ни ауторитативно говорити док се не проучи баш све. Али, на цркву као цркву морамо гледати теолошким видицима. Односе међу црквама морамо посматрати с филозофско-теолошког гледишта. Не можемо, када говоримо о односима Православне и Католичке цркве, увек на првом месту помињати неке историјске догађаје и њиме подређивати теолошку стварност. Реч је о спајању људи.

Да ли сте, можда, током незваничних разговора са званичницима СПЦ, од њих чули став о канонизацији кардинала Алојзија Степинца, с обзиром на то да се СПЦ до сада званично није изјашњавала о томе?

У званичним разговорима нико од званичника СПЦ није помињао кардинала Степинца, али незванично смо о томе често разговарали. Ово питање је у јавности врло актуелно. Много тога је било и у новинама, али онда, када је кардинал Степинац проглашен за блаженог, у прошлом миленијуму, тада чини се није било неких посебних реаговања. Сада када је реч о канонизацији, пажња је, што је разумљиво, много већа. Мислим да није добро да, када је реч о цркви, говорити о томе по ходницима. Барем хришћанске цркве имају врло јасну пирамиду одговорних и треба успоставити дијалог. С наше стране, било Католичке цркве у Србији, било апостолске нунцијатуре, постоји апсолутна спремност за стални дијалог. И ми смо спремни да се о свим отвореним питањима мирно разговара.

Често се говори о могућој посети папе Србији? Да ли би ускоро то могло да се догоди?

Прилика је веома много. Србија иде путем европеизације, а и ми и западна Европа морамо се јаче европеизирати. Реч је о једној новој реинтеграцији читаве Европе на темељу објективних вредности. Сам тај процес нуди веома много прилика да о томе говоримо, нису нужни само неки историјски догађаји. Рецимо, никада нисмо јаче дефинисали који је типичан допринос Источне цркве том повезивању Европе. Увек је било тако да је западно хришћанство јаче наглашавало неке видике, а источно због другачије историје друге видике. Рецимо, на Западу је увек пред очима универзална црква, а римски папа је само први у том мноштву локалних цркава, док се на Истоку развио другачији систем аутокефалних цркава и увек је јаче наглашена локална црква која се током историје превише идентификовала с једним народом. То је с једне стране добро, али и опасно. На Западу црква може да буде превише универзална и да се премало укорени у један народ, а на Истоку је опасност да дође до превеликог прожимања националности и хришћанства, које је увек универзално. После два миленијума имамо искуства и једног и другог, зато су сада ове прилике да то боље проучавамо. Србија која је на граници Истока и Запада има у свом наручју и једну и други традицију и било би важно да управо она тим важним питањима посвети много више пажње. Да Србија омогући да Источне цркве у Европи долазе до јачег изражаја. Политички очеви ЕУ су, рецимо, сви католици.

Најављена је посета министра спољних послова Ватикана Србији после 11 година. Шта ће бити теме разговора у Београду? Једна од најављених тема је и Косово. Да ли то може значити да Света столица мења став Ватикана према независности Косова?

Не, став Света столица не жели да мења. Реч је само на томе да се што боље Света столица на лицу места информише о свему, да се у редовним сусретима размењују искуства и пронађу што боља решења за будућност. Иначе је главни циљ ове посете то што је Србија на новом путу и треба заједно сагледати те перспективе Србије за будућност. То захтева на свим подручјима јачу сарадњу, пре свега и на педагошко-културном подручју.

Да ли ће можда тема разговора бити и долазак папе Фрање?

Не, колико ја знам, неће.

Мислите ли да би званични Београд, с обзиром на то  да Света столица заузима чврст став о непризнавању Косова, требало више да утиче на нашу цркву да буде посредник доласка светог оца у Србију? Да ли мислите да наше власти и наша црква ту нису довољно прагматични, у погледу доласка папе, јер не посматрају светог оца и као шефа државе Ватикана?

До сада нас је историја јако оптерећивала, а премало смо проучавали сва ова питања. Нема јачег и сталног дијалога. Ми се сусрећемо, али не разговарамо пуно. И управо зато би требало да дође до јачег размишљања о том питању већинске православне цркве, државе, али и дијалога са мањинским заједницама. Одатле треба изнети сасвим јасну перспективу да уколико ће СПЦ заједно с државом омогућити тај дијалог са Светом столицом, то ће помоћи свима – и Православној цркви и држави, као и нама, као мањинској цркви. Док папа не дође у Србију, наши католици се сматрају робовима, јер остали могу да поздраве у својој земљи свог поглавара, а католици не могу.

После изградње катедрале у Приштини, најављен је закон који би ограничио „буку” с верских објеката. Какав оцењујете положај католичких верника на Косову?

На Косову живи отприлике три одсто верника Албанаца који су католици. Њихов број није велики, али због историје и свега што је хришћанство дало албанском народу, посебно међу интелектуалцима, постоји велика симпатија према хришћанству. Утолико више јер је и Католичка црква омогућила дијалог међу свим религијама које су ту присутне, али и оснажила се и њихова већа повезаност са ЕУ. Зато постоји позитиван однос Албанаца према Католичкој цркви. Знате да многи желе ако не конфесионално, а оно културолошки, да следе наук Католичке цркве. Ибрахим Ругова је хтео да буде у срцу католик. Није тако мало Албанаца муслимана који су саградили мање католичке цркве као зграде, управо као израз тог културолошког усмерења или чежње. Треба исто тако признати да постоје и друге тенденције исламског света који хоће да буде јаче повезан с браћом муслиманима на Косову. Зато је на неки начин схваћена ова чежња да би имали велику цркву… Многи католици, нажалост, одлазе с Косова и њихов се број смањује због неизвесности јер су очекивали да ће Католичка црква имати још већу улогу. Косовске структуре, бар званично, траже увек сарадњу с Католичком црквом, али појава да многи Албанци католици због неизвесности одлазе се не зауставља.


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Ватикан неће признати Косово

* Обавезна поља