Pogubne posledice Novosadskog dogovora

Okrugli sto „60 godina nakon Novosadskog dogovora: Srpska jezička politika danas“ održan je u Kulturnom centru Novog Sada, 10. decembra, kada se navršilo tačno 60 godina od Novosadskog dogovora, kojim su srpski, hrvatski, bosansko-gercegovački i crnogorski lingvisti udarili temelje komunističkoj standardizaciji zajedničkog sepsko-hrvatskog jezika.

Učesnici okruglog stola bili su prof. dr Danko Šipka (uključenje putem video-linka), prof. dr Dragoljub Petrović, prof. dr Milanka Babić, prof. dr Dragiša Bojović, prof. dr Petar Milosavljević, prof. dr Dejan Ivković, prof. dr Ivan Klajn (poslao referat), prof. dr Nenad Krstić, istoričar Siniša Stefanović, prof. dr Miloš Kovačević i doc. dr Andrej Fajgelj.

Osnovna poruka sa ovog skupa je da Hrvati novosadski dogovor nikada nisu poštovali, a da ga Srbi poštuju i danas, mada više nema zajedničke države. Umesto dogovorene dvoazbučnosti, 1954. započelo je jednosmerno širenje latinice, koje i dalje traje.

Zaključeno je kako je do novosadskog dogovora latinica u Srbiji bila u masovnijoj upotrebi samo u vreme austrougarske i ustaške okupacije, a danas je ćirilica u mnogim oblastima opala na manje od 10 odsto zastupljenosti. U Hrvatskoj je devedesetih sproveden „knjigocid“ ćiriličnih knjiga, da bi se danas i poslednji tragovi ćirilice razbijali čekićem.

Nema dileme da je Novosadski dogovor pogrešnim pristupom jezičke ravnopravnosti od strane Srba doprineo odumiranju ćirilice – stoji u zaključcima okruglog stola, a jedan od učesnika, prof. dr Dragoljub Petrović, Novosadski dogovor nazvao je udruženim zločinačkim poduhvatom prema Srbima, koji im je uzeo i jezik i pismo i budućnost….

Učesnici su pozvali srpsku filologiju i politiku da zajedno sačuvaju ćirilicu i da poštuju Ustav, a ne Novosadski dogovor, čija primena se tokom proteklih šest decenija, kako navode, pokazala štetnom.

Evo pregleda izlaganja prema učesnicim

Prof. dr Petar Milosavljević je na temu „Dve orijentacije u srpskoj filologiji“, kao osnivač pokreta „Srbistika“, naglasio da je odsustvo srbistike kao naučne discipline o Srbima imalo po Srbe tragične posledice. Srpsko pitanje nije moglo da se rešava i na naučnoj, već samo na ideološko-političkoj osnovi. U glavnim srpskim nacionalnim institucijama, koje ni danas neće da znaju za srbistiku, nema jasnih odgovora na nekoliko ključnih pitanja: šta je to srpski jezik, šta je srpska književnost, koja su to srpska sima, kako treba shvatiti srpski narod, koji je to srpski nacionalni program. On smatra da su Srbi sve suštinske bitke izgubili u vreme komunista, a da bi to nadoknadili moraju obnoviti sopstvenu filološku tradiciju, odnosno srbistiku.
Hrvati su u 19. veku napustili svoj narodni jezik i za svoj književni jezik prihvatili ijekavsku varijantu srpskog jezika. To nije izuzetak već čest slučaj u svetskim razmerama, mnogi se narodi služe engleskim, španskim, francuskim jezikom, ali oni tim jezicima nisu dali svoja nacionalna imena. Samo su Hrvati nametnuli stav da je strani jezik, srpski jezik koji su preuzeli – hrvatski! Takav stav je naučno neodrživ. Niko ne treba da zabranjuje Hrvatima da se služe srpskim jezikom, ali se pri tom ne sme zaboraviti činjenica da je taj jezik izvorno srpski, pa mora biti i po imenu – srpski.

Srpska jezičko-etnička zajednica proteže se svuda gde se srpski govori, i ona bi trebala da ima tretman kao i druge jezičko-etničke zajednice, na primer nemačka, francuska, mađarska – sve se poklapaju sa svojim nacionalnim državama, samo se srpska ne poklapa sa Srbijom.

Dr Danko Šipka je u skajp-izlaganju na temu „Srpska jezička politika prema dijaspori“, prestavio rezultate istraživanja koje je radio u vremenu 2000-2012. godine. Ovo istraživanje je dalo rezultat korišćenja srpskog jezika i ćiriličnog pisma među Srbima koji žive u rasejanju, i posebno naglasilo važnost plana i pravilnog organizovanja nastave i aktivnosti u cilju očuvanja istog.

Generalno se može izvesti zaključak iz njegovog izlaganja – ako se ćirilica ne koristi kao pismo u porodici i ličnoj upotrebi bilo gde da je Srbin u svetu ona će se definitivno izgubiti pored stalnog korišćenja stranog pisma i jezika, pogotovu engleskog. U cilju očuvanja ćirilice kao pisma moraju raditi svi: od porodice u kojoj se pismo i jezik prvenstveno koriste (a da bi deca Srba u rasejanju koristila isto i održala ga živim) da se srpskim jezikom govori i koristi pismo u ličnoj komunikaciji, čita štivo na svom jeziku, ali da i država Srbija pomogne kao i stručna javnost i u tom smislu očuvanja jezika i pisma rade sa Srbima u inostranstvu (škole srpskog jezika, zvanična komunikacija na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu itd.).

Prof. dr Milanka Babić je temu „Aktuelni status srpskog jezika u Bosni i Hercegovini u svjetlu Novosadskog dogovora“ počela surovom istinom da je malo jezika u svetu čiji su integritet i identitet do te mere ugroženi kao srpski jezik, a još manje onih koji su rasparčani i preimenovani kao srpski jezik u skladu sa ideološko-političkim separatističkim ciljevima različitih etnikuma koji njim govore.

Jer, u republikama koje su se osamostalile iz države SFRJ (posle njenog nasilnog raspada), zajedno sa nacionalo-političkim, promovisani su i nacionalno-filološki programi, pri čemu je na teritoriji novonastalih država marginalizovano ishodišno srpsko ime jezika do jezika manjinske zajednice (kao što je status srpskog jezika u Crnoj Gori), ili nacionalne manjine (kao što je status srpskog jezika u Hrvatskoj), ili do regionalnog sociolekta (na šta nastoji svesti srpski jezik u Bosni i Hercegovini bošnjačka politika i lingvistika). Dr Babić je naglasila da ugroženost imena i statusa srpskog jezika van granica Srbije podrazumeva i ugroženost srpskog naroda koji živi van njenih granica, u državama nastalim raspadom SFRJ i konstatovala da je za Srbe i srpski jezik u Hrvatskoj odavno već kasno, ali da je zato odbrana identiteta i kulturnog prostora srpskog jezika u Bosni i Hercegovini, kao i u Crnoj Gori neodvojiva od pitanja opstanka srpskog naroda u tim (državnim) granicama.

Sadašnja situacija, kad postoji otvorena težnja bošnjaka da se održavotvore kroz BiH u celini, alarmantna je i vrlo opasna za Srbe, srpski jezik i srpsku politiku u BiH, jer uključuje i unifikaciju jezika na državnom nivou, u korist naziva bosanski, odnosno vodi ka stvaranju takozvane bosanske nacije, koju bi sačinjavali svi koji u Bosni i Hercegovini žive, pa prema tome i Srbi. Bosanska filologija i politika na tome ozbiljno rade, a da su odmagle u tome pokazuje i to da je za relativno kratko vreme, ne samo u polju bošnjačkog uticaja nego i šire, i pored otpora od strane srbistike i kroatistike, ipak institucionalizovan naziv jezika bosanski, a ne bošnjački.

Prof. dr Ivan Klajn poslao je svoju temu „Daleko je Skandinavija“ koju je pročitala Sanja Vuletić.

„Ja sam uvek smatrao upotrebu dva pisma kao nepotrebnu komplikaciju a ne kao bogatstvo kakav je bio zvaničan stav u vreme bratstva i jedinstva.“, zapisao je prof. dr Klajn. Ali je zato sve dalje bilo u cilju veličanja možemo reći – praktične upotrebe latinice kao realne činjenice u današnjem vremenu novih teknologija i komunikacije, dodajući i realnu sliku reklama, naziva radnji, stručnih stranih izraza, formula na predmetima fizike, hemije, novih medija i tako dalje…

U svom izlaganju koje je imalo za temu „Svešteni karakter srpskog jezika i pisma“ prof. dr Dragiša Bojović se osvrnuo i na novije političke događaje u Srbiji, pomenuo nedavno donetu Rezoluciju Evropskog parlamenta o Vojislavu Šešelju i komentarisao reči predsednika srpske vlade, koji je uputio „prekor Hrvatima da nisu u stanju da sačuvaju deset tabli na ćirilici”, kao što je, „na drugoj strani, istakao da Srbija ima deset hiljada latiničnih tabli i da nije nijednu uništila“.

„Verovatno je ovu drugu brojku premijer Vučić metaforički upotrebio, jer latiničnih tabli u Srbiji ima daleko više i one dominiraju u svakom gradu, bez obzira što je po Ustavu i zakonu ćirilica pismo u službenoj upotrebi i što se podrazumeva njena upotreba na tablama institucija, preduzeća i slično.

U svetlu današnjeg statusa ćirilice, aktuelnog zbog ovog jubileja koji je i označio potiskivanje i diskriminaciju ćirilice u Srbiji, Novosadskog dogovora koji je potpisan pre šest decenija, 10. decembra 1954, u organizaciji Matice srpske i Matice hrvatske, kada je srpski jezik preimenovan u srpskohrvatski odnosno hrvatskosrpski, a trećom tačkom definisano: „Oba pisma, latinica i ćirilica, ravnopravna su, zato treba nastojati da i Srbi i Hrvati podjednako nauče oba pisma, što će se postići u prvom redu školskom nastavom”, došli smo do rezultata da „Srbi ne samo da su naučili latinicu, već su je kontinuirano favorizovali, dok su Hrvati potpuno odbacili ćirilicu“. Činjenice su neosporne da se osamnaest hrvatskih institucija odreklo Novosadskog dogovora 1967. godine, a Matica hrvatska 1971, u međuvremenu je nestala i zajednička država, a Srbima su ostale dalekosežne posledice, koje su dovele do nezavidnog položaja ćirilice.

Prof. dr Bojović naveo je primer postavljanja table na jednoj državnoj instituciji (!) (Klinika za kardiohirurgiju) u Nišu. Naime, nedavno je „osvanula `deset hiljada i prva` tabla sa latiničnim pismom (sa tekstom nepoznatog pravopisa), neobičnog, trouglastog oblika (umesto uobičajenog pravougaonog), a na istoj klinici su postavljeni i neki `stilizovani` simboli, a pomenuta tabla, ako se malo bolje pogleda, u stvari je stilizovan vukovarski čekić“, zaključio je prof. Bojović.

Na pitanje – šta činiti u Srbiji da bi se trenutno stanje malo popravilo prof. dr Bojović odgovara: „Dosledna kulturna politika države Srbije, kao i striktno poštovanje Ustava i zakona, mogli bi da sačuvaju srpsko nacionalno pismo od dalje diskriminacije“.

Prof dr. Dejan Ivković je učesnicima i prisutnim zainteresovanim slušaocima u Kulturnom centru Novog Sada predstavio svoje istraživanje i rezultate na temu „Jezički krajolik Srbije: Dvopismlje i percepcija zastupljenosti ćirilice i latinice u domenima javne upotrebe pisama“.

Ovo istraživanje je urađeno putem internet ankete koju su popunjavali zainteresovani učesnici, slobodnom voljom i dalo je dosta materijala za dalje izučavanje dr Ivkovića. Ono što je neosporno zaključio je „da, otprilike da su ljudi koji su popunjavali latinicom imali manji segment obaveštenosti koliko je jedno ili drugo pismo prisutno“, čak im je „malo čudno i neprijateljski postavljen upitnik“ jer je formiran za ispitivanje o upotrebi ćirilice, dok ljudi koji koriste ćirilicu „imaju viši stupanj te obaveštenosti da to ne rade iz ideoloških razloga već očuvanja pisma“…

Siniša Stefanović, diplomirani istoričar Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka Republike Srbije predstavio je svoje istraživanje na temu „Novosadski sporazum i srpska ćirilica u svetlu statističkih pokazatelja“.

Hrvatsko pismo je bilo ugrađeno u temelj hrvatske državnosti i hrvatske državne ideje i nije bilo ravnopravno sa srpskim, koje se kasnije, naročito u vreme SFRJ, ostvaruje. Srpski jezik i ćirilica nije u temeljima srpske državnosti i državne ideje nikad pravno definisano.

Predstavljajući grafikonima statističke podatke nedvosmisleno se došlo do zaključka da pad upotrebe ćirilice i srpskog pisma nije produkt Novosadskog dogovora…

„Taj pad je počeo ranije, taj pad je sproveden nasilno, u okviru čišćenja od neprijatelja svih ostalih kolaboranata, kulaka i ostalih“ uglavnom obrazovanih i imućnih ljudi, kojih je ostavljeno ne manje od 40 hiljada, tome dodajemo i nekih 300 hiljada Srba u samoj Srbiji, ne u Vojvodini koja je tada bila u mađarskoj okupacionoj zoni, dodamo i internirce, i tako ćemo dobiti i iz prethodnog rata, pogibije i muke koje je imao ne samo narod u Srbiji već kompletno srpski narod gde god je postojao…

„I onda Drugi svetski rat sa daljim pokoljem, vi znate da je genocid u Nezavisnoj državi Hrvatskoj u stvari počeo sakupljanjem obrazovanih, popova, lekara, pravnika i ostalih, da bi se narod obezglavio“, tako je snaga naroda bila ugrožena, a onda i genealogija koja je prokazala srpski narod kao hegemonistički. Tako je, prema Stefanoviću, Novosadski dogovor bio samo katalizator daljeg procesa nestanka srpskog pisma i ćirilice.

Ovo istraživanje, koje još uvek traje, je Stefanović pokušao da postavi u relevantne vremenske koordinate, relevantne političke promene, relevantne činjenice istorije, jer kako je stekao utisak „položaj srpske ćirilice se gleda veoma `ograničeno lingvistički`, jer to pitanje nije samo lingvističko već pravno i filološko ispred toga“.

Prof. dr Nenad Krstić je temu „Srpski jezik danas: jedno ili dva pisma“ počeo sa konstatacijom da njegova „mašta i želja da sala bude puna“ u suštini pokazuje odnos društva prema jednom od najvažnijih pitanja našeg naroda, ali i odnos medija. On je svoje izlaganje predstavio više kao apel, da vidimo šta možemo da učinimo i da se ne predajemo i pored toga što nas ima malo… Ovaj skup po njegovom mišljenju treba da da odgovor kako sačuvati srpski jezik i ćirilično pismo, a ne da bude samo u zbornik sažet naučni rad dostupan samo jednom delu naučne javnosti… Ukoliko izgubimo pismo mi smo izgubili identitet sa jedne strane, a sa druge strane treba da se borimo da čuvamo norme srpskog jezika, pre svega od državnih institucija do medija i ostalih

Prošlo je 60 godina od kako je sklopljen Novosadski dogovor, najugledniji srpsko-hrvatski i delom bosansko-hercegovački i crnogorski lingvisti, književnici, moram pomenuti Aleksandar Belić najveći naš lingvista, Ivo Andrić, velika imena itd., doneli su deset zaključaka a prvi zaključak je bio da je narodni jezik Srba, Hrvata i Crnogoraca jedan jezik. Taj jezik je srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski. Između ostalog dogovoreno je da su oba pisma, i ćirilica i latinica, ravnopravna i u Srbiji i Hrvatskoj, i u ostalim republikama bivše zajednice države Jugoslavije.

Kakva je situacija danas, u Srbiji, 60 godina posle Novosadskog dogovora?

„Ako pogledamo naše dnevne novine, televizijske programe, knjige, pa i naučne časopise, zbornike, jasno je da se ćirilično pismo sve manje koristi i pored toga što je ono savršeno pismo jer svaki glas je prikazan samo jednim znakom. Kada je reč o jeziku, pismu i kulturi, prema mom subjektivnom mišljenju, postoje tri grupe naroda. Prve dve grupe su oni narodi koji cene i neguju svoj jezik i svoje pismo, koji cene svoju kulturu i druga grupa naroda koji ne cene i ne neguju svoj jezik i svoje pismo i svoju kulturu. Ova prva grupa naroda je znatno veća, brojnija. Narodi koji pripadaju toj grupi čuvaju svoj identitet i imaju, po mom uverenju, budućnost. Trećoj grupi naroda, to sam primetio i ne znam da li sam potpuno u pravu, su narodi koji su u potrazi za svojim identitetom i tražeći svoj identitet traže jezik, ili ga modifikuju, i na taj način i ta grupa naroda u neku ruku ima, svetliju budućnost nego ova druga grupa naroda kojoj nažalost pripadamo…“

Prof. Dr Krstić je rekao i ono što je činjenica, za ovakvu ravnodušnost prema jeziku i pismu je kriva dugogodišnja komunistička vladavina, što smo danas ustanovili, koja je polako ali sigurno brisala srpsku prošlost i tradiciju, ali kriva je i srpska inteligencija budući da je svojom pasivnošću mnogo doprinela da do toga i dođe.

Dakle, onaj narod koji ne ceni svoj jezik, svoje pismo i svoju kulturu osuđen je na propast i nestajanje.

„Danas imamo primera kada se ćirilično pismo izvrgava porugama, kada se oni koji žele da ga vrate u upotrebu nazivaju fašistima itd… a društvo ćuti. Ovakvi primeri nezamislivi su u nekim drugim sredinama, odnosno kod onih naroda koji čuvaju svoj identitet.

Profesor Krstić je objasnio da ovde nije reč samo o pismu već o srpskom jeziku: brišu se njegove norme, menja se njegova morfologija i sintaksa. Dešava se da se u visokoobrazovnim ustanovama sve češće koristi nenormiran jezik i to u govornom i u pisanom jeziku. Kad se skrene pažnja da je to loše od stručnih kolega iz tih oblasti dobije se neki odgovor tipa: nije to toliko važno kolega, postoje mnogo bitnije stvari… Situacija je još gora u srpskim dnevnim novinama, radio i televizijskim emisijama…

„Ako se nešto ne učini, ako se ne podigne svest naroda o tome da se kultura ogleda u jeziku, da ako čovek ne zna dobro svoj maternji jezik on nije kulturan, u bliskoj budućnosti desiće se da naša deca bolje govore, na primer engleski jezik nego srpski. A to bi bio početak kraja istorije i civilizacije jednog naroda, u ovom slučaju našeg naroda. Poslednji je čas da nešto učinimo…“ – naglasio je na kraju svog izlaganja prof. dr Nenad Krstić.

To bi se moglo uraditi jednom širokom narodnom akcijom naučnih radnika koji će narodu objasniti da se mora čuvati srpski jezik i ćirilica jer se tako čuva naša kultura, i da čuvanjem srpskog jezika i ćirilice „nismo ništa manje evropejci“… Ustanimo u odbranu svog jezika – srpskog jezika, još nije kasno!

Prof. dr Miloš Kovačević svoje izlaganje na temu „Politički ratni ciljevi Srbije i Novosadski dogovor“ počeo je objašnjenjem mesta Novosadskog dogovora u istoriji „dogovora“ na koje se pozivamo kad govorimo o jezičkoj politici.

„Jedan je Bečki i on je strogo filološki, on nema nikakve veze sa jezičkom politikom, i kad pročitate malo bolje svi govori sa srpske strane su gotovo isti kao sa hrvatske jer prvi koji su osporavali Bečki dogovor bili su Hrvati, jer su rekli da je to privatni dogovor Vuka i Daničića sa nekim od predstavnika koji nisu bili zvanični predstavnici Hrvatske. S te strane zapravo, ako govorimo o Bečkom književnom dogovoru mi možemo bukvalno da govorimo o filološkom dogovoru i dogovoru onih koji su u to doba, predstavljali da tako kažemo vrhunce filologije kod Srba i kod Hrvata. Preskočićemo Novosadski, uzećemo treći dogovor po kome je sračunato ovakvo preimenovanje jezika i na koji se poziva Odbor za standardizaciju srpskog jezika u svojoj prvoj odluci – to je Dejtonski sporazum. To je čisto politički sporazum, zapravo on nema nikakve veze sa lingvistikom, i jedino što je veza sa lingvistikom je ta da je on kako se kaže na kraju – potpisan na četiri jezika, na srpskom, hrvatskom i bosanskom, i na engleskom. Ali, kad vi malo bolje pogledate ko je potpisao u ime koga, zapravo taj dogovor je opet iz kuhinje hrvatske filološke paradigme. U ime BiH sporazum je potpisao Alija Izetbegović, u ime Srbije Slobodan Milošević i u ime Hrvatske Franjo Tuđman, ispada da je sve što je potpisao Izetbegović u ime bosanske države, odnosno da je time planirano stvaranje bosanskog jezika za čitavu Bosnu, da je u Hrvatskoj hrvatski i da je samo u Srbiji srpski. Poslije toga zapravo nastaju glavni problemi, poslije Dejtonskog sporazuma malo se ko time bavi, nastaju glavni problemi i sa hrvatske i sa bosanske strane. Glavni problem jeste razgraničenje srpskog i srbijanskog, sve što je srpsko želi se i sa jedne i sa druge strane pretvoriti u srbijansko, a sve što je srbijansko ne želi se pretvoriti u srpsko. Drugačije rečeno, srbijansko jeste šire od srpskog ili multietničko, tu postoji srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski, ali sve što nije multietničko zapravo se odriče od srpskog na putu utemeljenja, da tako kažemo – Srbije kao beogradskog pašaluka… Kad ta dva sporazuma gledamo, jedan čisto filološki, drugi čisto politički, oni i nisu imali nekih velikih uspjeha niti neuspjeha… „

Prof. Kovačević se saglasio sa rečima dr Dragoljuba Petrovića na početku ovog skupa kojima je nazvao Novosadski dogovor, jer su se lingvistika i politika prvi put našle zajedno u njemu, a to je UDRUŽENI ZLOČINAČKI PODUHVAT.
„Ne može biti zločinački poduhvat biti ukoliko nije udružen, zašto? Ne može da bude jer, ako imate samo filologiju nju će osporiti u jezičkoj politici politika, ako imate samo politiku nju će osporiti nauka kao nekompetentnu unutar datih kriterijuma, ali kad se vi udružite na jednu i drugu stranu vi zapravo imate provodbu onoga – što je nauka postaje lojalna politici ili politika postaje lojalna nauci. Najčešće je u jezičkoj politici – nauka lojalna politici… i to je najbolji pokazatelj, sadašnji je jezik reprint srpskohrvatskog književnog jezika“…
Prof. Kovačević je obavestio javnost da je dva puta postavljao u SANU pitanje promene rečnika, i da je oba puta argument bio da mi moramo ostati lojalni zvaničnoj politici.

Novosadski dogovor ima kontinutitet ili harmoniju politike i lingvistike, on je postavio ravnopravnost pisama ćirilice i latinice, a ravnopravnost pisama je u stvari značila – „srpsko odricanje od ćirilice zapravo je pokazatelj srpske ljubavi prema Jugoslaviji“ (kako je zapisao Ivić) i tako je i i shvaćeno… Odricanje od srpskih nacionalnih obeležja uopšte značilo je putem Novosadskog dogovora utemeljenjem Jugoslavije, ili „prevođenje srbistike preko demokratistike u kroatistiku“, odnosno potpuno cementiranje hrvatskog filološkog programa…

Došlo je vreme da se konačno „otrezni politika“, ma koliko bila „naučno fundirana“, jer ukoliko do naučnih činjenica „ne drži“ to će biti „katastrofalne posledice i za narod i za jezik, a da je to zaista tako to se vidi po Novosadskom dogovoru …  Hajde izaberite i jednu pozitivnu posledicu koju je Novosadski dogovor doneo srpskome narodu, a uništio je sve što je postojalo prije toga…

Na kraju veoma interesantnog izlaganja prof. Kovačević je rekao da je put otrežnjenja jedan jedini – da srpska filologija i srpska politika zajedno nastupaju u srpskom nacionalnom interesu.

Doc. dr Andrej Fajgelj svoje izlaganje na temu „Srpsko pismo između asimilacije i afirmacije“ počeo je komentarom: da je na nama svima, posle izlaganja svih učesnika, da dobro razmislimo da li je čitava rasprava o Novosadskom pitanju, srpskom jeziku i ćirilici kao pismu uopšte pitanje logike i argumenata ili tu postoje i neke druge stvari koje treba da se uzmu u razmatranje.
„Postoje dva, sasvim različita pogleda na srpsko pismo i na srpska jezička pitanja. Ja ću ih nazvati referentnim sistemom ili logikom, ili pogledom na svet asimilacije i afirmacije. Ta dva pogleda se slažu oko jedne jedine stvari – oko činjenice da je ćirilica različita… // …Ćirilica je nešto što je specifično, univerzalno… //… Oni koji teže asimilaciji ćirilice gledaju različitost ćirilice kao nešto negativno, oni smatraju da ćirilica zato što je različita treba da ima, zadrži ili dobije manjinski položaj, a možda i da bude ukinuta i da zasluženo nestane. Oni koji gledaju afirmacionom logikom smatraju da je različitost ćirilice nešto pozitivno što treba negovati i čuvati. Ja neću kriti da nepokolebivo i nedvosmisleno stojim na stanovištu afirmacije.“

Dr Fajgelj je dalje u svom izlaganju „pokušao da razbije osam mitova asimilacionista“… Prvi mit da je asimilacija univerzalna, da je to svetska praksa, da je to moderno – nema ničeg manje tačnog od toga, istina je sasvim različita. U svetu se nacije, države koje se nalaze u sličnom položaju kao Srbija isključivo koriste afirmacionom logikom… // …

Kažu nam – ne možete sa ćirilicom u Evropsku uniju – tu lekciju, naši asimilacionisti sigurno nisu naučili u EU, jer EU odlučno zastupa očuvanje jezičke raznolikosti.

Drugi mit – Srbi su oduvek pisali latinicom – a latinicom se u Srbiji masovnije pisalo isključivo u periodima Austrougarske i ustaške okupacije, a zatim i 1954. nakon Novosadskog dogovora.

Treći mit – Ćirilica je prevaziđena – podsetio je da su u vreme Ćirila i Metodija, u 9. veku Sloveni dobili „nešto što drugi narodi Evrope neće dobiti još vekovima“, dobili su Svete knjige na svom jeziku i svom pismu. Vekovima nakon toga širom Evrope će „na lomačama goreti oni koji će probati da izbore tu privilegiju za sebe“. Podsetio je i da je ćirilica prvo pismo koje je „uzletelo sa Zemlje u Svemir“, „na glavi Jurija Gagarina pisalo je SSSR“. Danas najveći „proboj i povratak ćirilice“ dolazi sa razvojem informacionih tehnologija, a u odsustvu srpske jezičke politike za očuvanje ćirilice možda uradio internet pretraživač Gugl, tako što je sve svoje stranice na srpskom jeziku omogućio da se prikažu na ćirilici.

Četvrti mit – sa ćirilicom ne možemo u svet – moguća je i potpuno suprotna teza – da samo sa ćirilicom možemo u svet.

Peti mit – ćirilica nije isplativa – je „možda i krunski dokaz naših asimilacionista“ u korist njihovih teza, oni kažu da sadržaje treba objavljivati na latinici jer će tako moći da se koriste i na tržištima bivših jugoslovenskih republika.
„Naime, glavni argument za izdaju ćirilice je, kao i uvek kad su izdaje bile u pitanju – novac – `prodajmo ćirilicu. Međutim, podsetio bih da jedini način da se od kulture i baštine zarađuje je da ta kultura postane međunarodno značajna. A kultura može postati međunarodno značajna isključivo afirmacijom, nikada asimilacijom i oponašanjem.“

Šesti mit – ćirilica vređa – „jako opasan mit koji kaže da ako pišemo ćirilicom na neki način obespravljujemo one koji ćirilicom ne pišu“.
„Takvo mišljenje je po meni skandalozno, biti svoj znači upravo samo to – biti svoj. Vi štićenjem svog identiteta ne napadate nikog drugog, vi samo branite, ispoljavate i predstavljate sebe na jedan pozitivan način, bez samomržnje. Zamislite samo, da obrnemo uloge i da kažemo da je čuvanje nacionalnog identiteta manjina u Srbiji – uvreda, to bi bio skandal. Iz nekog razloga to za Srbe nije skandal. Kao što se naši Srbi u dijaspori i regionu ne žale što moraju da pišu pismima tih država i da uvažavaju kulturu te države, tako nije nikakva vrsta uvrede ili represije zahtevati da se u Srbiji poštuje srpska kultura i identitet.“

Sedmi mit da – ćirilica ugrožava nekog – je jedan od „potpuno netačnih mitova, koji obrću stvarnost naglavačke“.

„Vi znate da, ako je nešto ugroženo u Srbiji, ugrožena je ćirilica od latinice, što se može izmeriti pregledom javnih natpisa u našim gradovima, ili medija i izdavaštva na ćirilici i latinici, što smo imali prilike da vidimo na grafikonima kolege Stefanovića.“

Dr Fajgelj se osvrnuo i na izlaganje prof. Klajna u delu da će se na kraju sve svesti na „latiničnu jednoazbučnost kao jedini mogući razvoj događaja, zato što je latinica univerzalna i zato što smo se na nju navikli, i jedini način da to sprečimo je da izbacimo latinicu iz osnovnoškolske nastave, a to je nespojivo sa građanskim slobodama“…

„Ja lično, iako se dobro razumem u pitanja građanskih sloboda, uopšte ne shvatam zašto bi nastava na ćirilici u Republici Srbiji ugrožavala bilo čije građanske slobode. A, u slučaju da ugrožava, postavljam javno pitanje – zašto, kad smo već u Novosadskom dogovoru imali `da treba Srbi i Hrvati podjednako da pišu i latinicom i ćirilicom što će se ostvariti pre svega preko školske nastave`, zašto onda nikada nismo pokrenuli, pa ni gospodin Klajn, pitanje – gde je ćirilica u osnovnoškolskoj nastavi Hrvatske?“

Dr Fajgelj je pomenuo i postavljanje ćiriličnog natpisa na zgradu Kulturnog centra u Novom Sadu, u skladu sa statutom ustanove, Zakonom Republike Srbije i Ustavom Republike Srbije. „Nama su rekli, razjarena javnost, verovatno mala grupa ali glasna, da je novi ćirilični logo `kukasti krst`. Zamislite samo koliko je to gruba uvreda reći da je nečija kulturna baština `kukasti krst`, nacizam, naročito u gradu, u zemlji i u narodu koji je mnogo stradao od fašizma. Ali, ćirilicom nisu pisali ni Hitler, ni Pavelić, ni Horti, već njihove žrtve. Znači, to su ti grubi falsifikati kojima mi prisustvujemo.“

Osmi mit – mit o dvoazbučnosti, ravnopravnost – matematički gledano ravnopravnost je 50/50 odsto, a ćirilica je negde ispod 10% u javnoj sferi i to nije matematički gledano ravnopravnost. Ravnopravnost je dogovorena u okviru zajedničkog, srpskohrvatskog jezika koji je obuhvatao sve novonastale jezike na prostoru bivše Jugoslavije i gde je ravnopravna ćirilica u Hrvatskoj, gde je u Federaciji BiH, Crnoj Gori…

„Znači, mi Novosadskim dogovorom nismo dobili ravnopravnost, mi smo dobili sistematsko jednosmerno širenje latinice. I sada postavljam jedno pitanje – ako cilj Novosadskog dogovora nije bila dvoazbučnost šta je bio cilj? Mi ne možemo da znamo to, jer ja nemam dokumenta pred sobom, ali po razvoju događaja možemo da pretpostavimo da je cilj bio – postepeno uvođenje latinične jednoazbučnosti u Srbiju sa tranzicionim periodom progresivnog smanjivanja prisustva i upotrebe ćirilice, i izgradnji upravo ovih mitova negativnih o njoj, o kojima sam govorio.“

Ljudi koji zastupaju asimilacionistički stav ne obraćaju pažnju na nedoslednosti svojih argumenata, na mitove, na razmimoilaženje svojih teza sa stvarnošću. Ali, obraćaju pažnju na svoj osnovni osećaj a to je da je ćirilica problem zato što je drugačija. I njih, po dr Fajgelju ne treba osuđivati kao izdajnike oni prosto misle kao Skerlić, da je za Srbe bolje da se asimiluju i oni rade na tome kao na jednom projektu već sto godina.

Mi koji se ne slažemo sa njima možemo da uradimo sledeće: da podsetimo da njihov asimilacionistički stav prestavlja logiku tiranije, dominacije, činjenice da onaj koji je veliki treba da izbriše one koji su mali. A da naš afirmacioni stav predstavlja logiku slobode, prava, i odgovornosti prema sopstvenoj kulturi.

Sa jednim od organizatora skupa, prof. dr Dragoljubom Petrovićem napravljen je kratak intervju u kome on iznosi svoja zapažanja i postavke koje je izneo u svom referatu.

„Moralo bi se reći da smo konačno počeli da pričamo o najbitnijim egzistencijalnim problemima Srba, njihove sudbine i istanjenim šansama za njihovu budućnost. Počelo se rešavati, ali ko to rešava… Nit` imamo akademiju, je li morao kulturni centar i jedan pojedinac kakav je Fajgelj, je li on to morao da postavi? Pored Akademije, pored Matice Srpske, pored toliko fakulteta srpskih…“

Došli smo do tačke kad se duhovna vertikala cepa… vera skrnavi, naopaka nenarodna politika koja je protiv opstanka Srba i Srbije se veliča u sprezi sa crkvom…

„Srba je bilo dok su imali svetovnu i duhovnu vlast, cara i patrijarha, i sv dotle dok je patrijarh ispred sebe isturao cara Srbi su bili utemeljeni, dok je crkva služila kao moralni korektiv vlasti, one svetovne. Kad je propala srpska država onda je refleks tih odnosa od cara i patrijarha prenesen na kmeta i popa, i oni su održali Srbe kroz svih pet stotina godina turskog ropstva, oni. Do 1945. A `45 su komunisti shvatili zapravo šta treba uništavati, prvo crkvu, a za ostalo je lako, oni će naći dovoljno protuva, pijandura, lopova, koji će postati merilo moralnih vrednosti. Takva su merila zapravo izrodila Krcuna, koji je negde u nekom svom delirijumu, prema nekim informacijama koje su do mene doprle rekao – kud će mi duša, ja sam svojom rukom pobio 22 hiljade Srba. Iz te garde je i onaj narodni heroj Vasilije Čile Kovačević koji je mitropolitu Joanikiju doneo svežu krv da se pričesti. Takvi ljudi su se lako mogli nalaziti među Srbima. Oni drugi mnogo teže… Oni drugi nisu imali šansu da se pojave…“

Promena istorije od strane Hrvata, da Jasenovac nije ni postojao kao genocid nad Srbima, već su se naučnici sakupili i imaju nameru da proglase Jasenovac za radni logor i time ponište sva stradanja Srba…

„Šta, da je to bila atraktivna turistička destinacija Pavelićeva, Stepinčeva i ostalih… to može tako da se posmatra ali u svetlu neke čudne činjenice… U tridesetogodišnjem ratu 1618-1648 godine Hrvati su stekli u Nemačkoj reputaciju najmonstruoznijih koljača. Oni su, recimo Magdeburg, sravnili, spalili do zemlje i pobili 30 hiljada Nemaca. Oni su u nemačkom istorijskom pamćenju ostali zapisani po izreci – `Sačuvaj me Bože gladi, kuge i Hrvata`. Hrvati nisu narod. Hrvati su narod koljača i oni prema svim obeležjima svojega identiteta nisu nadmašili ni u jednom detalju recimo Šiptare. Za Šiptare se zna da se na Balkanu nalaze od 1043. godine, prvi put su pomenuti u istoriji 1081. Oni su dakle tu, skoro deset vekova. Po čemu ih Evropa registruje? Po čemu ih Evropa pamti? Ni po čemu. Po čemu pamti Hrvate? Po onome što su ukrali od Srba. Oni kažu – Gundulić Hrvat, Gundulić je postao Hrvat 300 godina posle svoje smrti. Ruđer Bošković Hrvat, preci Ruđera Boškovića su iz Bjelopavlića, sa Orije luke, pre toga boravili u Popovom polju, rođen u Dubrovniku od oca Boškovića i majke Talijanke, Srbin. Svako koga se dohvate – svaki je Srbin. Oni ništa nisu priložili kulturi i civilizaciji Evrope osim kame i klanja, Jasenovca i Magdeburga.

Sistematski je zatirana naša kultura, streljana, paljena, uništavana… pa došli komunisti, evo 1971. su usmenim nalogom uklonili sve ćirilične pisaće mašine, čak nije ni postojala pismena naredba, a ko se bunio ostao je bez posla, ima svedoka tog vremena… Ako je i bilo pobune bilo je pojedinačnih slučajeva ili male grupe ljudi koja je brzo ukonjena… Nije bilo tog, da kažem nacionalnog osećaja Srba da se pobune protiv zatiranja sebe, sopstva…

„Ko se pobunio bunio se jednom, drugi put je bio sklonjen… Gledajte, kad je ovde pravljeno Sterijino pozorje, onda je došao Simo Zatezalo iz Beograda. I tražio da se ono Srpsko narodno pozorište napiše latinicom, jer je ćirilica bila `izraz srpskoga nacionalizma`…“

„Kad je u pitanju termin srpsko-hrvatski – to je prvo mistifikacija. Jednaka onoj koja se može označiti i kao etnik – srbohrvat. Sve istorijsko jezičke i dijalekatske činjenice svedoče o tome da su Hrvati bili periferno srpsko pleme. U vreme kad su recimo prvi put pomenuti, oni kažu da je to bilo negde u osmom ili devetom veku, oni su mogli biti pomenuti kao Srbi sa lokalnim imenom Hrvati, kao što danas imaš Srbe u Lici, ili imaš Srbe Timočane na istoku Srbije, ili Srbe Crnogorce ili Srbe Hercegovce. Dakle, u tom smislu termin Hrvat mogao je označavati jedino periferno srpsko pleme. To se moglo provlačiti i provlačilo se do kraja 19. veka i tek tada zapravo, počinje se pomalo širiti hrvatsko ime. A ozbiljni Hrvati takvo ime, ako su bili štokavci, ili ako su bili čakavci – nisu priznavali. Đuro Vilović, čakavac po rođenju, čovek koji je zajedno sa Dražom Mihajlovićem osuđen `46 godine na sedam godina robije i svaki dan odležao, bio je kriv zato što je rekao da `Hrvati ne postoje – postoje Srbi i Slovenci, Hrvati su jedni ili drugi, pa neka biraju`.

Sve ovo što se događa sa Srbima u poslednjih 150 godina je, naprosto plaćanje danka shvatanju da Srbe treba na svaki način onemogućiti da se utemelje definitivno, na prostorima na kojima su odvajkada bili utemeljeni. To velikim krojačima svetske sudbine, a naročito srpske sudbine nikako ne odgovara, a Srbi su im u tome najdosledniji pomagači, saradnici, argati na nečasnim poslovima.“

DISKUSIJA NAKON REFERATA

„1878. godine na Berlinskom kongresu Srbiji je priznata nezavisnost pod uslovom da se odrekne nacionalne istorije. Već iduće godine, više puta pomenuti Stojan Novaković napisao je jednu istoriju na oko 160 do 170 strana, što razuman čovek ne bi mogao prihvatiti, pas s maslom ne bi mogao da pojede. On je uspostavio istorijsku nauku koja nas je dovela ovde gde smo sad. Odmah mu se priključio i Ruvarac i…“

„Pomenuli ste socijaliste… poznato je da su socijalisti u čitavoj Evropi bili izrazito nacionalni, samo se od Srba i Rusa tražilo da budu internacionalni. Jaša Tomić je bio pristalica Svetozara Markovića u ranoj fazi, ali je u jednom trenutku shvatio da je socijalistička ideja ono što truje srpsku misao i kaže on – ali sam se na vrijeme otrijeznio i otkačio od toga. Početkom devedesetih godina 19. vijeka socijalistička partija je pripremala sabrana djela Živojina Žujovića, kojega ja smatram jedinim srpskim socijalistom, on je nešto stariji od Markovića ali je nacionalno orijentisan, kad je počela priprema njegovih knjiga onda su shvatili da je on nacionalista i ostavili su to, nije štampano ništa. Problem je u onom vodećem intelektualno svijetu, mi citiramo one koji se nalaze u enciklopedijama većim, koji su objavili ko zna koliko tomova raznih knjiga, ali ja ću podsetiti sad ovde… 1918. godine vojvoda Živojin Mišić prima potpukovnika Dušana Simovića, onoga što je bio u 27. martu, daje mu akreditivna pisma za Narodno vijeće u Zagrebu i Simović kao potpukovnik kaže – `Vojvodo, zašto srpska vojska nije uzela liniju od Virovitice do Jasenovca`, a Živojin Mišić kaže – „Ja sam pitao Ljubu Kovačevića (koji je nekad bio sekretar Srpske Kraljevske akademije, pravnik po obrazovanju, ali Novakovićev istoričar) i još neke profesore, i oni su mi rekli da to ne uzimamo, pa smo se zaustavili na liniji Osjek… i tu su praktično izvori strategije međuratne, posleratne i Republike Srpske Krajine.“

„Pomenuli ste Ćirila i Metodija, evo ja ću, podsetiti one koji to ne znaju… prije sedam godina u Peterburgu, Ruska petrovska akademija i još dvije akademije koje organizuju svake godine neke naučne skupove, poslali su deklaraciju ili Memorandum slovenskim akademijama nauka i tražili od njih da priču o Ćirilu i Metodiju i njihovoj pismenosti izbiršu iz pamćenja, jer postoji staro srpsko pismo, zvano vinčansko a kasnije nazvano Srbica, jer se nalazi ona na sedamdesetak lokaliteta u Srbiji. „

„Prije godinu dana, kada je prestavljana jedna knjiga o jeziku u Beogradu, ja sam, a ovo zbog toga kažem ni SANU, ni Matica Srpska ovdje nisu pomenute, pošto se te dvije institucije ne bave sopstvenim poslovima ja sam uzeo sebi za slobodu da predložim – da ljudi koji misle srpski i u nauci se bave srpskom istorijom i srpskim jezikom formiraju Srpsku akademiju društvenih nauka. Da se zapravo vratimo onome kako je formirano Srpsko učeno društvo sa ciljem da se bavi jezikom i istorijom, a ne molovanjem, farbanjem, muziciranjem i… poslovima. Može se desiti i da ta ideja krene i ja bih predložio da i sa ovoga skupa se takva ideja podrži. To je jedan od načina da se zaista vrlo ozbiljno sagleda problem u kome se danas srpski narod nalazi.“

Prof. dr Dragoljub Zbiljić:

„Mene čudi da ovo nije organizovala SANU, ili Matica Srpska, nego jedan Kulturni centar, kome treba pružiti punu podršku. Pretpostavljam da se to nije smelo najaviti. A pola minuta bih mudrovao, da ovo što sam ja objavio, šteta što nije neka institucija objavila, ja sam objavio „Ćirilicocid“ – knjigu o uništavanju ćirilice, jer smo to praktično dobili posle Novosadskog dogovora, ali i prethodnim postupcima naših lingvista i državnika pre tog dogovora. Znači, u ovoj knjizi je uveliko ovo što su ljudi ovde govorili, jako u saglasnosti sa ovi. Ovi ljudi koji su istraživali koliko je ćirilice i latinice to je više potpuno nepotrebno raditi, jer to svaki čovek koji ima četvrtinu oka vidi da ćirilice u Srbiji nema osim ponegvde, imamo oblasti u kojima je uopšte nema. To što u Ustavu piše da treba da je bude 100% to je naša mudrost…
Svi su dobro govorili, ali ima nekih promašaja, recimo Klajnovo razmišljanje je potpuno besmisleno i liči mi na… Čovek lingvista govori o tome da se matematika piše latinicom a zbog toga mi Srbi treba da pišemo latinicom, pa to je ludorija, on meša fiziku, matematiku, hemiju, meša ideologiju, meša komunizam u lingvistiku i meša lingvistiku koju on zna i toliko govori čudno o tome da bih na kraju zaključio, on kaže ako treba da pređemo na jedno pismo to će biti latinica, zašto to samo on zna…

Rekao bih da je naš problem u tome što i naši lingvisti u državnim institucijama, ovi lingvisti koje vidimo ovde su najbolji od Petrovića nadalje, ali nisu u državnim institucijama koje odlučuju, rade na fakultetima… a to ipak nije dovoljan uticaj. Tako da sva ova naša vanistitucionalna lingvistika je jako vredna i korisna, ali to ne dopire do mesta gde se odlučuje, tamo odlučuje Klajn koji kaže da mi treba da pišemo latinicom kao univerzalnim pismom, a koje je to pismo latinica – to se u nauci zove kolonizacija jezika i nipodaštavanje malih jezika i malih naroda. Znači kod nas se to događa, a nikakva univerzalizacija latinice…

Petar Jaćimović, udruženje Ćirilica iz Beograda, povereništvo Srpska Atina Novi Sad:

„Neke prisutne ne znam, one koje znam, znam da su veliki borci, neki i stradaju, neki su već dobili `po ušima`… Mene brine taj Klajn koji govori tako, voleo bih da je tu da možemo svi da mu kažemo. On kaže da je hrvatska latinica dobra za učenje engleskog jezika – to je najobičnija glupost. Ja sam učio, nažalost morao sam učiti tu hrvatsku latinicu kao i svi ostali, ali meni ništa nije pomogla u nemačkom jeziku, morao sam ponovo da učim tu nemačku latinicu odnosno pismo… //… To su, između ostalog podmetanja gospodina Klajna i mislim da sa takvim ljudima već jednom treba raščistiti, a ne da dele mu se diplome, povelje, nagrade i tome slično… Govori o tome da ne možete iz ćirilice i latinicu – gde je taj profesor jezika? Znači može iz ćirilice u rumunsku latinicu, i može iz arapskog u tursku latinicu a sad ne može iz turske latinice u arapsku…
Pa pošto on nas ćiriličare, ja sam ispred srpskog udruženja Ćirilica Beograd, ovde u Novom Sadu Srpska Atina, on nas naziva da smo mi neznalice i da smo dodole. Nemam ništa protiv, gospodin Klajn nije profesor srpskog jezika nego italijanskog, nek dođe kod nas u udruženje – takve nam dodole trebaju.
Mi smo naopak narod, naopak evo zašto – pre nekih dvesta godina (vi ste profesori ovde ispravite me ako nije tako) Talijani su hteli talijanski jezik na celoj teritoriji Italije, seli i dogovorili se, mislim da su uzeli toskanski za osnovni i taj jezik i dan-danas upotrebljavaju i upotrebljavaće ga u narednim vekovima… Mi, Srbi imali smo u to vreme svoj jezik i svoje pismo, sad se borimo za svoj jezik i svoje pismo…To je sramotno.

Zato vas molim, bar vi koji ste tu najodgovorniji, koji najviše znate – poštujte Ustav Republike Srbije i ne dozvolite da se taj član 10. izmeni. Ima naznaka da hoće da uvedu latinicu. Da se dalje borimo za Srbe u Republici Srpskoj, Crnoj Gori i Federaciji BiH da očuvaju srpsko pismo i pogmognimo im u borbi za opstanak srpskog jezika.

Čudno je to da novostvoreni narodi to smo čuli od južnih Srba – Makedonci, pa muslimani, kao što su Crnogorci, pa i Hrvati su većinom srpskog porekla, kako su oni tako naivni i neznalice i svi su prihvatili jednoazbučje ali sa hrvatskim jezikom.

Boško Brzić, magistar književnih nauka, udruženje Ćirilica

Trebalo bi mi naročito da obratimo pažnju na to, pogotovu koji su funkcioneri u Matici srpskoj, da Matica srpska mora promeniti svoju jezičku politiku. Naime, Matica srpska priprema pravopis srpskoga jezika, a naši ministri te pravopise preporučuju školama i univerzitetima i tako dalje. Znači, ta knjiga – Pravopis srpskog jezika je zvanični akt, državni da tako kažemo – on je preporučen od Ministarstva. A u pravopisu stoji lepo da Srbi imaju dva pisma. I tamo se navodi kako se piše jedno, kakva su slova u jednom i kakva u drugom pismu… što, razume se dolazi u koliziju sa ministarstvom. U Ustavu lepo piše da Srbi imaju jedno pismo, odnosno da je i zvanično pismo ćirilica. A ovaj pravopis nam preporučuje i drugo pismo, koje razume se nije srpsko, nije pravljeno za Srbe. I trebalo je ovde da imamo predstavnike Matice srpske. Ja ne znam iz kojih razloga oni nisu ovde došli, a dobro bi bilo da smo pozvali ministra prosvete da bude ovde sa nama… i gospodinu Fajgelju se zahvaljujem na velikom trudu i na pravilnoj kulturnoj politici.

Z A K LJ U Č C I

Posle opsežne rasprave, usvojeni su sledeći zaključci:

1) Lingvistička srbistika je negirala ključne tačke Novosadskog dogovora i istakla štetnost njihove primene tokom proteklih šest decenija:

a) termin srpskohrvatski nije lingvistički utemeljen – on predstavlja preimenovani srpski jezik i u srbistici ga treba zadržati samo u podsećanju na vreme dominacije političkih nad lingvističkim kriterijumima;

b) Novosadski dogovor je pogrešnim shvatanjem ravnopravnosti pisama suštinski doprineo odumiranju srpske ćirilice;

v) danas je i u srpskoj filologiji i u institucionalnoj srpskoj politici neophodno poštovati ustavnu odredbu (član 10) o ćirilici kao o jedinom srpskom službenom pismu.

2) Srpska filologija i institucionalna srpska politika moraju se držati triju načela srpskog filološkog programa:

a) srpski jezički i kulturni prostor je nedeljiv, iz čega proističe da je sva štokavska književnost književnost srpskog jezika;

b) ćirilica je identitetska karakteristika srpskog naroda i kao takva mora se sačuvati;

v) ijekavski i ekavski izgovor su podjednako srpska narečja.

Potpisnici: Dragoljub Petrović, Milanka Babić, Dragiša Bojović, Dejan Ivković, Nenad Krstić, Miloš Kovačević i Andrej Fajgelj.

Izvor: Srbski FBReporter