Шеста легализација у десет година

Држава ће још једном покушати, шести пут по реду, бесправну градњу да уведе у правне оквире. Колико ће у томе успети и како ће то изгледати биће познато у мају када би требало да буде донет нови закон о легализацији. Од тог прописа се очекује да коначно разреши судбину милион и по кућа и зграда зиданих на дивље и заувек заустави бесправну градњу.

– Сви досадашњи покушаји да се проблем нелегално изграђених објеката у Србији реши, остали су без успеха. Нажалост, ниједан досадашњи закон нити акт није убрзао процес легализације. Напротив, нелегална градња је и даље дивљала.

Желимо да зауставимо ову праксу и у процесу је дефинисање документa који ће недвосмислено, брзо, ефикасно и јефтино легализовати све што је могуће. Из тога ће једино бити искључена легализација објеката у парковима природе – одговарају у Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, на питање зашто пишу нови закон о легализацији.

Министарка Зорана Михајловић је појаснила да ће сви објекти бити легализовани по минималној цени уз један документ – елаборат који ће показати на каквом тлу и где је изграђен објекат. Да ли ће то бити могуће?

Требало би подсетити да је држава од 2003. године на сваке две до три године позивала грађане на легализацију и мењала прописе не би ли их анимирала. Најпре је тражено од дивљих градитеља да реше имовинске односе, поднесу техничку документацију и плате накнаду за уређење земљишта. То је било праведно, али узалудно. Прописом тадашњег министра Драгослава Шумарца легализовано је једва три одсто од милион и три стотине хиљада нелегалних објеката колико се претпостављало да их има. Бесправни градитељи нису били мотивисани да уђу у процедуру зато што им је легализација била скупа и зато што су знали да их неће стићи казна.

Пошто је одлучила да не руши, држава је морала да либерализује прописе. Свака следећа влада је грађанима смањивала обавезе које треба да испуне. У време мандата министра Оливера Дулића понуђена је масовна, брза, са веома мало папира и готово бесплатна легализација, (са попустом од чак 99 одсто за четворочлана домаћинства која живе у 100 квадрата). Али Уставни суд је то обуставио, јер је нарушен принцип једнакости грађана, односно бесправни градитељи добили су повлашћенији положај од оних који су градили по закону.

Његовом наследнику Велимиру Илићу није остало ништа друго него да то промени. Донео је нови закон почетком 2013. године, вратио мање-више услове који су постојали у Шумарчевом закону у погледу документације, а општинама оставио да по свом нахођењу уводе попусте за земљиште, бар док опет неко не затражи оцену уставности локалних одлука.

Ни то грађане није навело да изваде грађевинске дозволе за објекте које су већ саградили. И што је најгоре дивља градња у Србији није заустављена. Само у Београду од септембра 2009. до јула 2013. никло је нових 13.000 објеката без дозволе. И све то поред чињенице да је дивља градња проглашена кривичним делом .

Саша Пауновић, председник општине Параћин, примећује да је сваки министар грађевинарства покушавао да направи револуцију у легализацији, али у томе није успевао јер грађани нису имали интерес да подносе захтеве и легализују куће које су већ саградили и у којима живе деценијама.

– Ако држава стварно жели да се реши дивље градње треба да крене од куће до куће и да сама спроведе легализацију тако што ће ангажовати своје људе који ће пописивати, мерити, издавати дозволе и уписивати у катастар објекте. То би сигурно трајало седам до осам година, али би проблем трајно био решен. Дотле власницима треба омогућити да трошкове плате у вишедеценијским ратама, тако да их тај износ не оптерећује превише. Или да им се тај износ стави као оптерећење, односно хипотека на некретнину – каже Пауновић.

Димитрије Лукић, председник општине Сокобања, каже да дивљу градњу треба зауставити. И то са нивоа државе, јер локалне самоуправе немају капацитет да се саме са тим изборе. Он упозорава да при доношењу решења за бесправно саграђене објекте треба бити правичан. Наводи пример двојица комшија из Сокобање који су зидали исте куће у исто време. Један је поштовао прописе и градио са дозволом, други без иједног папира. Први је платио накнаду за земљиште 22.000 тадашњих немачких марака, други ништа.

– Испоставило се да је овај што је зидао легално прошао много скупље и да је далеко дуже градио. Не би било праведно да његов комшија сада после толико година дође до грађевинске дозволе бесплатно. О томе треба водити рачуна када нови закон буде писан – сматра Лукић.

Извор: Политика