Ако је три дана изгубио код Медведева и Путина само да би отуда послао две поруке за домаћу јавност, могао је и да не иде тамо – мало ли је деветоро министара које је, на ову скупоћу, летело у Москву, о државном трошку?
Могао је, просто, да и одавде плебсу прочита нешто из репертоара свог – то је сада потпуно извесно – политичког гуруа Милана Недића, сасвим прецизно, нешто из ђенераловог опуса којим оправдава властиту савест гледе сопствене мисије. На пример, ово: „… Прави и далековиди српски родољуби стоје данас дубоко забринути пред сутрашњицом. Они стрепе да ли ће разум, смисао за стварност, осећање одговорности преовладати или ће лакомислене пароле, бајке за децу које распаљују машту, изазвати поступке чије последице имаће крваво да испашта цела заједница за ко зна колико поколења… Данас храброст значи гледати стварност и чињенице, без предубеђења и сентименталности, победити прошлост у себи и у заједници, прихватити нов ред ствари и наћи у њему место, које одговара нашим стварним снагама и способностима. То је данас право српско родољубље, чување снаге народа и обезбеђивање његове будућности, а не преживело, романтичарско маштарење о хајдуцима и четницима, који припадају прошлости и царству поезије, али у данашњој стварности личе на донкихотовске авантуре, са разликом што могу да несреће цео један народ…“ (Ново време, 16. јул 1941)
Јер, замислите Канцелара Србије који, усред Москве, не трепнувши, изјави да Споразум о стабилизацији и придруживању који је ЕУ потписала са Косовом може бити добар са гледишта напретка српске економије и освајања нових тржишта, а уосталом – „то је политичка одлука на коју Брисел има право“!? Ко још у овој земљи, осим наших нелојалних држављана на Косову, може да нађе нешто добро по интересе Србије у потписивању овог ССП-а? Или, замислите ово: „Србија ће наставити да буде пријатељ Русији, али (Боже ми опрости, додајем ја…) на рационалним основама“?! Боже ми опрости…
О свему осталом, Канцелар и његове јавне улизице имају, ваљда, став, али га љубоморно чувају само за себе. Дакле, немају коментар. Хајде, разумем Канцелара кад је о насилничкој акцији режима против демонстраната у Подгорици реч, јер да није било Ђукановића и његових (споља и изнутра), Канцелар и Његова екселенција, у лето 2012. не би ни преузели власт у Србији. Али, копка ме зашто Канцелар нема „мишљење“ о томе да се Самодржац Црне Горе и Брда брутално меша у унутрашње ствари Србије, гласајући за улазак, од стране НАТО, окупираног Косова у УНЕСЦО!
И, док се председница и премијер (привремено окупираног) Косова заклањају иза тамошњег Уставног суда, купујући тако време да одгоде оснивање „Заједнице српских општина“, а (окупирано) Косово је – све у складу са Дачић-Вучићевим парафом из априла 2013 – већ на улазним степеницама у УНЕСЦО, куца на (отворена!) врата Интерпола, у дворишту је Савета Европе… И док наши Канцелар и Потканцелар и даље славодобитно верглају како „ЕУ нема алтернативу“, само је српски тзв. Уставни суд и даље под забраном рада коју су му изрекли окађена Његова екселенција и онај стармал од млађахног министра правде – нити га ко уважава нити сме да суди било шта што се тиче „Светих бриселских споразума“…
Уздам се још. И не шалим се. Али, стварно: да нешто, пак, смера Пак, у Екселенцијино име…
Рецимо, нови стиропор, но овај пут испред Канцеларевих пенџера: све док тај не узме у разматрање кроки крокија платформе о Косову, јер се ових дана навршава тачно пола године откако је Екселенција зашиљио плајваз и отправио ћитаб у Немањину…
Оставите коментар на Стазама „разума и осећајности“
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.