klinton-busВест да се Џеб Буш налази пред одлуком да постане трећи члан своје породице у трци за место председника САД поново је покренула причу о утицају неколико америчких политичких династија које са краћим или дужим паузама чврсто држе узде власти најмоћније државе на свету. Док Буш још вага разлоге „за” и „против”, готово да је извесно да ће чланица друге моћне фамилије, Хилари Клинтон, бити кандидаткиња на изборима 2016. Џеб и Хилари могли би да се боре за Белу кућу након што су одатле већ Америком и светом владали Џебов отац и брат и Хиларин супруг.

„Краљевске” породице у републикама нису амерички специјалитет, већ и део политичке културе Индијског потконтинента па чак и Европе. Четири генерације породице Нехру–Ганди владале су најмногољуднијом демократијом на планети, док у Пакистану сличан статус заузима фамилија Буто. За то време у Грчкој пет породица деценијама је имало пресудан утицај на политику своје земље.

Политичка машинерија извађена је из породичног „ормана” и увелико се подмазује. У медије све чешће „цуре” информације да Џеб Буш, син председника Џорџа Буша и брат председника Џорџа Буша млађег, жели да се у име Републиканске странке кандидује на председничким изборима за две године.

Саветници, финансијери, новац и моћ који долазе са презименом Буш много би више значили бившем гувернеру Флориде да га 2016. у супротстављеном табору Демократске странке неће чекати припадница друге америчке политичке династије – Хилари Клинтон. Она, према садашњим прогнозама, има највеће изгледе за победу.

Како примећује „Њујорк тајмс”, пре шест година било би незамисливо да се Џеб Буш (61) кандидује јер су бирачи још јасно памтили осам година владавине његовог брата који је започео ратове у Ираку и Авганистану, направио велики дефицит трошећи на наоружање и одобрио тортуру у Гвантанаму, Абу Граибу и тајним затворима широм света где је ЦИА мучила осумњичене за тероризам. Ипак, администрација Барака Обаме за многе конзервативне гласаче била је катастрофална па се чак и ере Џорџа Буша млађег сећају са носталгијом.

Отац и брат најватренији су Џебови подржаваоци. Уосталом, од Џеба се одувек више очекивало него од Џорџа који је и саму породицу изненадио када је успео да постане први човек највеће светске велесиле. Према писању „Вашингтон поста”, готово сви богаташи који су финансирали кампању републиканског представника на прошлим изборима, Мита Ромнија, спремни су да на следећим подрже Џеба. Хенри Кисинџер је казао да би био „презадовољан” да се „изврсни” Џеб окуша 2016. Ако тако и учини, неће морати да брине за саветнике у кампањи и спонзоре који традиционално стоје уз Бушове.

Џебов син је недавно изјавио да мисли да ће његов отац ући у трку за 2016. Као јасан сигнал узима се и то што је медијима дојављено да је сагласност дала и Бушова супруга Колумба која се дуго противила освајању Вашингтона. Једини члан фамилије који је и даље „против” јесте Џебова мајка која је одушевила и противнички демократски табор када је на питање да ли би волела да и њен млађи син буде председник одговорила: „Не, не бих волела. Мислим да је ово дивна земља и има много дивних породица, није да само постоје четири породице или колико их већ има. Постоји још много људи који су врло квалификовани. Имали смо довољно Бушових.”

Поента је јасна: у земљи са више од 300 милиона становника сигурно постоји још неко ко би осим неколико политичких династија могао да преузме кормило. Али, порука не стиже на праве адресе. Бивша прва дама Хилари Клинтон (66) није званично објавила да ће тражити номинацију од своје странке, али око ње се већ увелико окупљају финансијери, пи-ар саветници, људи заслужни за Обамину победу, некадашњи Клинтонови сарадници. Лобистичка група „Спремни за Хилари” увелико ради на томе да некадашња сенаторка и државна секретарка постане и председница.

Занимљиво је да Клинтонови привлаче толику медијску пажњу као да никада нису напустили Авенију Пенсилванија. Пише се и о њиховој кћерки Челси чија се политичка каријера увелико најављује и гради у оквиру породичне фондације. Недавно рођење њеног детета у медијима је био спектакл који је могао да се пореди једино са рађањем британског принца Џорџа.

Ако се историја понови и Америка за две године буде поново бирала између Буша и Клинтона (Буш старији је 1992. изгубио од Била Клинтона), двоје кандидата ће морати да одговарају на бројна непријатна питања. Џеб се у многим питањима не слаже са ставовима који преовладавају међу његовим страначким саборцима, попут протеривања свих илегалних имиграната (његова супруга је Мексиканка), укидања Обаминог система здравственог осигурања или максималног резања пореза за корпорације. Његова супруга је једном заустављена на царини јер није пријавила гардеробу и накит које је пазарила у Паризу за 19.000 долара. Њихова кћерка Ноел хапшена је због фалсификованих рецепата за лекове.

Хилари ће, са друге стране, лево оријентисаним бирачима Демократске странке морати да објасни своју претерану блискост са Волстритом и „јастребовске” позиције у спољној политици.

Ипак, она ужива подршку треће америчке политичке династије – Кенедијевих. Каролина Кенеди, кћерка председника Џона Кенедија, изјавила је да ће подржати бившу прву даму на следећим председничким изборима, иако је 2008. стала иза Обаме баш као и њен стриц, сенатор Едвард Кенеди.

Њен деда био је амбасадор САД у Лондону, а она је данас амбасадорка у Токију, где ју је Обама поставио управо због њеног звучног имена. Каролина Кенеди нема искуства у влади и није стручњак за Јапан, али је отишла да тамо брани америчке интересе јер је неко коме се Обама, као бившој „првој кћерки” и његовој подршци на изборима, увек јавља на телефон.

 

Краљевски третман породица Ганди и Буто

Када су двојица телохранитеља Сика 31. октобра 1984. извршили атентат на Индиру Ганди, на премијерски положај успео се њен син Раџив, чиме је, чинило се, запечаћен мит о породици Нехру–Ганди као о природним владарима Индије. Тридесет година касније, међу члановима Конгресне партије, којом је политичка династија деценијама неприкосновено управљала, не постоји апсолутна сагласност о изузетности ове породице.

У кампањи за овогодишње опште изборе коју је водио изданак клана Нехру–Ганди (Индирин унук и Раџивов син) Рахул, Конгресна партија је доживела крах. Са најгорим изборним резултатом у својој историји странка је у парламенту освојила 44 места, док је на изборима одржаним пре пет година добила 206 посланичких мандата. Изборни бродолом једне од водећих странака покренуо је, за сада не превише гласна, питања о будућем руководству партије, али и ексклузивном третману Гандијевих.


Конгресна партија доживела крах ове године: Соња и Рахул Ганди (Фото Ројтерс)

Истражујући политичке династије на Индијском потконтиненту Би-Би-Си је указао на укорењеност овог феномена у свим друштвеним структурама, док је случај Гандијевих само најистакнутији пример. „У неким индијским државама, као што је Мадја Прадеш, локалне династије имају краљевски третман, а становништво им се обраћа са ’ваше височанство’. За њих је политички положај, упркос изборима, суштински наследан.”

За краљевски статус своје породице у индијском политичком животу ипак је најзаслужнија Индира Ганди. Ћерка Џавахарлала Нехруа, једног од очева оснивача индијске државности, веома рано је почела дасе интересује за политичке активности свог оца.

Удајом је узела презиме од мужа, маргиналног политичара Ферозеа Гандија, који није у сродству са родоначелником ненасилног протеста Махатмом. У четири премијерска мандата учинила је све да учврсти власт династије и политички промовише двојицу синова.

Три деценије након њеног убиства, Индија, али и остатак света, као да идеализује слику владарке чије је вођење политике често одисало суровошћу. Ауторитарну црту испољила је и одлуком која ће јој на крају доћи главе када је послала војску у најсветије место Сика – Златни храм. Припадници овог народа ангажовани у редовима њених телохранитеља осветили су скрнављење храма убиством премијерке.

Челична рука у управљању Конгресном партијом и Индијом некако се више показала као одлика жена из династије Ганди. Након што је и на Индириног сина Раџива извршен атентат 1991, његова удовица Соња Ганди је најпре одбила да се укључи у политику. Када су је коначно убедили, убрзо је постала председница Конгресне партије, што јој је донело ауру најмоћније жене у Индији, коју јој и данас многи приписују.

Да је политички педигре важнија препорука од евентуалне личне способности, најочигледније се види на случају њеног сина Рахула. Иако лош говорник и без трунке политичке харизме (у америчким дипломатским депешама које је обелоданио „Викиликс” назван је „испразним богаташем”), уз мајчину помоћ се попео до највиших структура Конгресне партије. Грађане ипак није убедио, па је странка на изборима – нокаутирана.

Привилегованост одабраних породица није специјалитет само индијског политичког живота будући да преко границе, у Пакистану, династија Буто важи за, без дилеме, најмоћнију породицу у земљи. Због специфичног животног пута, али и погибије у атентату, светској јавности је вероватно најпознатија некадашња премијерка Беназир Буто. У фотељи шефа владе својевремено је седео и њен отац Зулфикар Али Буто, а сличан пут се прогнозира и њеном сину Билавалу Буто Зардарију.

Грчка тражи атипичног председника

Следећи председник Грчке не мора бити политичар, најавио је почетком јесени заменик председника владе и министар иностраних послова Грчке Евангелос Венизелос, додајући да је коалициона влада спремна да предложи кандидата из академских кругова, „па чак и личност из културног живота”, само да би се избегли превремени избори идућег марта.

Други петогодишњи мандат председника Републике Грчке Каролоса Папуљаса (сина генерал-мајора Грегориоса Папуљаса) истиче идућег марта. Ко ће бити следећи шеф државе на прагу економског опоравка – једна је од кључних тема коалиционе владе Нове демократије и Пасока, две до јуче ривалске партије, које су 1974. године основали представници тамошњих утицајних политичких династија Константин Караманлис и Андреас Папандреу.

У земљи која је током 20. века имала 103 премијера не рачунајући период Другог светског рата и потоњег грађанског рата, генерације припадника фамилија Караманлис, Папандреу, Венизелос, Ралис и других ведриле су и облачиле у подужим периодима политичким животом нације, почесто смењујући се једни за другима.

Модел владавине политичких династија, кланова и лабавих коалиција, кроз њихове заваде, сплетке, али и славне продоре, у Грчкој није новина. Политичка историја модерне Грчке од почетка 19. века до данас обилује примерима успешног и проблематичног деловања моћних породичних мануфактура.

Jorgos-Papandreu-1-498

Један од првих шефова грчке државе Јоанис Каподистриас (на власти 1827–1831) замерио се породици Мавромихалис пошто је на робију отерао њиховог утицајног наследника Петробеја. Мавормихалиси су се заклели на освету и убили Јоаниса кога је на власти накратко наследио његов политички невешти брат Августинос.

По дужини мандата у врху грчке политике током 19. и 20. века истиче се и фамилија Ралис. Између 1897. и 1921. године Димитриос Ралис био је пет пута председник владе Грчке. Његов син Јоаинис председавао је колаборационистичком владом током Другог светског рата, а умро у затвору 1946. године. Трећи потомак Ралисових Георгиос председавао је Грчком 1980–1981. године.

Фамилија Венизелос грчкој политичкој сцени подарила је двојице премијера (садашњи шеф дипломатије није из те лозе). Елефтериос Венизелос је између 1910. и 1933. године био седам пута председник владе у Атини. Ујединитељ Крита и Грчке, премијер током Првог светског рата, представник земље при потписивању Версајског споразума подарио је нацији сина Софокла, који је касније био три пута њен премијер.

Матрица огромног политичког утицаја малог броја породица са значајним међународним везама трајала је све до избијања финансијске кризе 2008. године када је Јоргос Папандреу, наследник истоимене славне династије најавио да је „Грчка спремна и да пусти крв да би се извукла из дубиозе”.

Нацији се није допало то обећање премијера грчко-америчког порекла. Унук Јоргоса Папандреуа старијег – политичара који је 2007. године у анкети дневника „Катимерини” проглашен за „најважнијег премијера Грчке у историји”  – поднео је оставку 2011. године.

Грчка начета кризом нема данас кандидата за лидера из некад моћних политичких династија.


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Америчка династичка демократија и други примери

* Обавезна поља