Bizarnosti

Da li smo doživeli očekivano? Slušali smo književnika-funkcionara države koji priželjkuje ekspoloziju u kojoj će biti raskomadani demokratski izabrani predesednici Srbije i Srpske.  Čitali smo o kafedžiji koji izbacuje srpsku decu iz svog cenjenog, dukljanskog lokala. Doživeli smo da bošnjački državni sekretar u srpskoj vladi tuži Srbiju zato što ne nameće njegov novi jezik svojim građanima, dok u Federaciji BiH nema srpskog jezika, osim na papiru. Savremenici smo dostignuća muslimana ili Bošnjaka (nisam siguran) koji je u Hrvatskoj postao prvi stručnjak za Crnogorski jezik…  Do danas u školama širom Crne Gore nema više srpskog jezika, a maternji je postao crnogorski… Trepeli smo progon sveštenika najveće crkve u Crnoj Gori. Čudili se buncanju premijera o tome da je bivši srpski premijer organizovao ubistvo Duška Jovanovića i da je dužnost vladajuće partije, članice Internacionalne (!?), da stvori novu crkvu… Gledali smo kako iz sportske hale izbacuju građanina Crne Gore koji nosi zastavu susedne države  – Srbije. I sada je nedostajala samo ozbiljna literatura. Nešto slično Tajnom ratu Srbije ili Protokolima Sionskih mudraca… Neko jako „stručan“… Ko dobro zna koga da konsultuje… Na carskoj latinici… Otkrio nam je „bizarnosti“ „svetaca srpske crkve“. Posebno se okomio na Nemanjiće…

Kada bi moj student rekao da je Cezar bio „kul“, da je Kleopatra bila „in ribetina“, da je Napoleon bio „parti brejker“, a Kenedi „irski džudža“ (a to se do sada nije dogodilo), oborio bih ga na ispitu i zamolio da se pojavi za par godina. One koji su mu omogućili da položi prijemni ispit i završi srednju školu često bih narednih dana grdio u mislima. „Genocid“ i „pedofilija“ su termini vezani za 20. vek. U srednjem veku punoletstvo je navršavano u četrnaestoj godini, a brak je sklapan i konzumiran i godinama ranije. Koliko su Nemanjići bili „pedofili“ toliko su bili i svi drugi vladari Evrope srednjeg veka. Veleautor koga preporučuju samo mržnja i primitivizam mogao je da konsultuje makar neku emisiju „Histori“ kanala… Tjudori su dvesta godina posle poslednjeg Nemanjića bili mnogo suroviji i promiskuitetniji… Ali gde bi Dukljanin dirnuo brata Brita? Može na Njegoša… Piše bio je „izdajnik u pokušaju“!? Čega izdajnik? Da nije možda priznao Kosovo? Da nije biće pljunuo na pretke? Da se nije slizao sa onima koji su ubijali a sada obespravljuju njegov narod? Kojim pismom i kojim jezikom su govorili i pisali Crnogorci od prvog spomena Crne Gore u 15. veku do Mila Đukanovića?

Ali, više ne živimo u Jugoslaviji. Na vlasti u Beogradu više nije grupa autoritarnih sledbenika partije koja je za cilj imala obespravljivanje srpskog naroda… Nismo više ni u zajedničkoj državi. Zašto sve novine šire frustraciju i mržnju osobe upitne stručnosti? Gde su ustanove za zaštitu građana, ravnopravnost naroda, gde su strane ambasade… Srpska ambasada? Gde su strani protektori? Zar ne vide da crnogorski režim stoji iza svakog nasilja nad Srbima i bljuvotine na njihov račun?   Da li neko razmišlja o relativizaciji fašizma? Govoru mržnje prema svetitelju koji je bio zatočenik Dahaua.

Ovako reč protiv reči… Knjiga nestručna i ostraščena privukla je pažnju i kritiku naučnika i intelektuaca, došla je na stranice tiražnih novina na koje, da kojim slučajem izlaze u Londonu ili Njujorku, nikada ne bi stigla osim ako bi dospela do nekog zanimljivog sudskog epiloga. Čitaoci se dele po naciji umesto po razumu… Korist od svega imaju mrzitelji i izdavači šovinističkog smeća… Naravno, najvažniji dobitnici su Milo Đukanović i grupa njegovih saradnika. Od otcepljenja Crne Gore prošlo je osam godina. Od Drugog svetskog rata još malo pa sedamdeset… Od Prvog svetskog rata skoro celi vek… Srbi su u Crnoj Gori obespravljeni duže nego bilo koji drugi njen narod u Novom veku i Savremenom dobu… Dokle će trajati ovaj paradržavni progon? Ova baražna vatra posle koje u noramalnim okolnostima uslede masovni zločini prema njenim žrtvama, a u nenormalnim novi truli sporazum Đukanovićevog režima sa sitnim politikantima iz beogradskih vlada, koji znaju samo da brane svoje familije i partijice.

Evopske birokrate mogle bi malo da pregledaju svoje digitalizovane dokumentacije, pres-klipinge i najzad prihvate činjenicu da Srbija nije pretnja regionu. Štaviše, već dvadeset godina Srbija i srpski narod su terapija svakom bankrotiralom režimu, svakoj neuspešnoj ekonomiji i izvesnom broju bizarnih  tipova koji šetaju televizijama kao bivši oficiri, bivši junaci, bivši intelektualci, bivši ljudi… Važni samo zbog onih koje mrze… Da li bi naši uvaženi zaštitnici, modernizatori i dikriminatori mogli da prestanu da plaćaju aktivnost pojedinih nevladinih skotova? Onih koji su na severu Srbije sa preskupih bilborda tvrdili da samo glupi i nepismeni pišu ćirilicom? Možda da prestanu da bezumno hvale kriminalni režim koji ni popis ne može da sprovede a da ga ne pokrade?

Kažu da se na knjigu odgovara knjigom. Samo nije sve što je štampano i ukoričeno samim tim knjiga. Neke mržnje su tako niske a neznanja tako velika da na njih mogu samo da reaguju ustanove moderne pravne države.

Izvor: Napredni Klub