Британци као негативна страна наше историје

„Камен у рукама Енглеза”, „Директива из Лондона”, „Британски обавештајци покушали да изазову ново крвопролиће на Балкану”, неки су од наслова у српској штампи ових дана којима се тумачи позадина напада на премијера Александра Вучића у Поточарима. Откако је Лондон покренуо дипломатску кампању да СБ УН усвоји резолуцију поводом 20-годишњице маскара у Сребреници која је различитим верзијама стигматизовала цео српски народ, поједини медији су Велику Британију поставили у ранг „архинепријатеља“. У том ставу су их подржали и поједини политичари и јавне личности истичући да се Уједињено Краљевство вековима меша у прилике на Балкану и у БиХ, али углавном на штету Срба.

Колико је оправдано посматрати Велику Британију као доминантну силу која кроз прошлост непрестано кроји капу Босни и Херцеговини? За историчара Чедомира Антића Велика Британија данас има доминантну улогу кад је реч о положају бошњачког народа у БиХ.

– Подржавајући Бошњаке у својеврсном „хладном грађанском рату”, који у БиХ траје већ две деценије, Велика Британија верује да то штети Русији, а истовремено „лечи” латентну исламофобију у самој Британији – сматра Антић.

И друге велике силе имају улогу у дешавањима у Босни, али је британска – најгласнија.

– То је зато што Британија данас имитира свој стари положај попут људи који су некада били богати а сада понашањем и спољним знацима евоцирају свој некадашњи статус – истиче Антић.

Кад се појавила идеја о британској резолуцији о Сребреници, Милорад Додик је рекао да су „Британци увек били на негативној страни наше историје, због њих је неоправдано дуже остало Османско царство на нашој територији, а послали су и Педија Ешдауна који је покушао од Срба да направи Босанце”. После суботњег напада на Вучића, Милован Дрецун, председник скупштинског Одбора за Косово и Метохију, изјавио је како „Лондон има интерес да овде буду непрестани сукоб и рат”, као и да су „британске службе биле умешане у убиство Карађорђа, пуч 27. марта и убиство наших жетелаца на Косову”. Супротно овим тврдњама, историчар Слободан Марковић сматра да су новију историју Србије обележила надгорњавања неких других великих сила.

– Од 19. века, до Првог светског рата, за превласт над Србијом бориле су се Хабзбуршка монархија и Русија.

Од 1945. до нестанка друге Југославије главно је било ривалство САД и СССР-а. У међуратном периоду, једини спољнополитички савезник Србије и Краљевине СХС односно Југославије била је Француска. Британија је у 20. веку посебан значај добила тек после анексионе кризе 1908. године, а највећи утицај имала је у Другом светском рату преко својих војних мисија, које је слала знатно пре Совјетског Савеза и САД. Али новија истраживања показују да је за то који ће покрет отпора бити подржан у Југославији кључан био договор Рузвелта и Стаљина. Не видим стога да је Британија у 20. веку имала кључан утицај на нашем подручју. Он је постојао, али никад није био одлучујући – сматра Марковић.

До 1917. године, подсећа он, Британија је била највећа светска сила превасходно захваљујући власти на морима, а Србија као континентална држава није јој била „у фокусу”. Кад је потом Краљевина СХС постала приморска држава, њене поморске границе које није могла сама да одбрани чувала је америчка флота.

Истина је ипак да откако је кренуо распад Југославије, на овом поднебљу стално су фигурирали различити британски изасланици. Не само Ешдаун, на којег се позива Додик, већ и лорд Карингтон, лорд Овен и други. Чедомир Антић тврди да је на тај начин Британија одлучила да учествује у нечему у чему нема пресудну улогу.

– Сви британски представници који су били на важним местима касније су се жалили да су други центри моћи уместо њих и британске владе доносили пресудне одлуке – истиче Антић, тумачећи британско присуство на Балкану као прилог „радикализацији ситуације, баш као и у Украјини”.

– Од силе која влада морима, Британија је постала као зец на тркама паса, који диктира темпо, али не води главни посао – закључује Антић.

Извор: Политика