Bujošević i RTS

Izbor Dragana Bujoševića za direktora RTS dokazuje dve stvari: da je to dimna zavesa iliti upotreba manevarske municije u ozbiljnom ratu u kojem politika pokušava da dokaže da u Srbiji vlada demokratija, ili da premijer Vučić gubi kontrolu nad važnim događanjima u zemlji? Oba rešenja su loša za Srbiju.

Zašto verujem da je izbor Bujoševića ozbiljan promašaj i zbog čega sam ubeđen da je njegov izbor rezultat očaja nadležnog biračkog organa, koji je tražio najmanje loše rešenje što je ravno igri „ćorave kutije“ s podlom političkom namerom? Bujošević je, bez sumnje, dobar novinar. Mnogi će ga optužiti za izvesne političke „žute“ i LDP sklonosti, što nije njegov glavni greh. Ne zameram mu ni mlohave TV emisije Nije srpski ćutati i Stav Srbije. Takav je karakter, njegovoj prirodi pristaje ona građanska pitomost sročena u frazi: „On je dobar momak iz komšiluka, mnoge tašte bi se orodile s njim“. Davno!

To je zapravo početak priče o Bujoševićevom pogrešnom zaposlenju. Najpre, RTS je TV kuća koja se, bez obzira na brojne kritike, kadrovski i profesionalno izdvaja iz opšteg sivila mentalnog i sveopšteg zagađenja, koji su u međuvremenu proglašeni za novu društvenu vrednost. Istovremeno, RTS je u govnima do guše, u finansijskom kolapsu, s viškom od skoro dve hiljade ljudi i pod udarom komercijalnog TV smeća i populističke politike, hoće da joj otmu pravo na podelu marketinškog kolača.

Bujoševićev problem nije samo u tome što seda u fotelju poslednjeg velikog srpskog novinara. Na njegovu i našu žalost, ta priča je mnogo složenija, nadrasta nas ovakve kakvi smo. Taj problem počiva na Tijanićevom uverenju zapisanom pre desetak godina: „Nema nikakve reforme, nema civilizacije i nema Evrope u ovoj zemlji bez reforme medija. Ona podrazumeva nemoguće stvari, kao što su razbijanje plemenskih okvira čitateljstva i okupljanje građana oko novina kao metafora nacionalnih stubova“.

Gde su te „novine“, mediji, ima li ih, kako ih stvoriti – uprkos ovoj i svim drugim vlastima koje su stolovale ikad u Srbiji i sve nepismenijoj naciji? One su nasušna potreba Srbije, tim pre što se Srbija približava tački loma, izbori su verovatno u septembru s novom strankom Tomislava Nikolića, a do tada EU i SAD očekuje da se rasplete priča o Kosovu, kojoj će nasilno ta nakazna država biti susjed, a mi ćemo na to pristati…

Ne vidim drugu mogućnost osim da ulogu „medija kao nacionalnog stuba“ preuzme RTS, koji bi inicirao meritornu raspravu i postizanje društvenog kosenzusa u vezi sa ovim pitanjima: Zbog čega se ukupna državna i opoziciona politika pretvorila u svakodnevnu predizbornu kampanju, zašto vlada sve manje priča o ekonomiji, a sve više o politici, zašto i bogati ne dele teret recesije, zbog čega samo penzioneri i zaposleni, hoće li vlada prodati poslednji „porodični nakit“ u vidu Telekoma, EPS, PKB, poljoprivredno zemljište, bez valjane društvene debate, računajući opravdanu Vučićevu kritiku svojih prethodnika da su „prodali sve što je u zemlji vredelo i to im je bila politika?“

SNS i premijer Vučić jesu dobili mandat od birača da vode zemlju. Taj mandat imali su Milošević, Šešelj, Đinđić, Tadić, pa gde smo sad. Da li će RTS i ostali mediji privoleti vlast da sve važne odluke odmere s biračima i opozicijom? Razmišlja li o tome Bujošević?

Ukoliko to srpska politička elita ne uradi, strah me da idemo ravno u novi haos.