Чешки хуманитарци – „Не предајте се, Косово је Србија“

У периоду од 17. до 22. априла 2015. године успешно је спроведена још једна хуманитарна акција коју је организовао Покрет Реци не ЕУ у сарадњи са пријатељима из Чешке. Тачније, акција није била само хуманитарног карактера, већ је имала за циљ и да подсети на одређене људе и догађаје како не би били заборављени. Део помоћи су прикупили у Чешкој а део у Србији, а у току свог путовања су помоћ отпремили и уручили онима којима је била намењена. Скоро на крају путовања одлучили су да посете Ужице, да се упознамо и разговарамо за СРБски ФБРепортер о њиховом добровољном хуманом ангажовању…

За СРБски ФБРепортер говоре: Димитрије Марковић – Покрет Реци не ЕУ, Давид Млинек, Јан Урбанчик и Петер Кеснер, Чеси који веома воле Србе и Србију… као и територије на којима сада живе и на којима су некада пре последњих ратова, распада СФРЈ, живели Срби…

*  *  *

Димитрије Марковић већ годинама води Покрет Реци не ЕУ и нашим читаоцима је познат по текстовима о акцијама које је тај покрет спровео, као и по борби за истину о Србима. Он живи и ради у Белгији, иначе је пореклом из ужичког краја, из Бајине Баште, а сарађује са овим удружењима и појединцима из Чешке, чак је преводилац и неколико књига чешких аутора које објашњавају погубност по економију и живот једне државе чланством у ЕУ. Господин Марковић је био љубазан и да преводи разговор, питања и одговоре које су разменили Чеси и Биљана Диковић, уредник СРБског ФБРепотера.

О овом путовању и помоћи која је подељена, детаље је за наше читаоце рекао Димитрије Марковић…

17.04. су у Бања Луци посетили споменик 12 беба где су положили цвеће на њихов заједнички гроб, прислужили свеће и помолили се. Срели су се са г. Предрагом Адамовићем, председником Српског сабрања Баштионик из Бања Луке. Циљеви Баштионика су између осталог јачањe националне свести, обнова духовности и слично али организују и хуманитарне активности. Оставили су им одређену суму новца са жељом да у њихово име буде уручена некоме од бораца ВРС који су били рањавани или инвалиди и живе у тешким условима.

У Приједору су истог дана посетили Николу Дуновића, сина Мајке Храбрости.

У суботу 18.04 су посетили храм Светог Саве на Врачару, у Београду. У недељу 19.04 су присуствовали литургији у храму Светог Пророка Илије у Бајиној Башти. Након тога су били гости оца Владимира Васиљевића, када су пријатељи из Чешке прилику искористили да оцу Владимиру поставе питања у вези православне вере. Након тога су у селу Кушићи посетили Цветка Ристића који је у нападу Орићевих снага изгубио целу породицу – оца, мајку, брата и сестру.

У понедељак ујутро 20.04, су кренули на Косово и Метохију. Најпре су у Грачаници посетили контејнерско насеље где су двема породицама уручили финансијску помоћ. Након тога су Црвеном крсту у Грачаници оставили велику количину одеће – коришћене и нове, за децу и одрасле, да је преко њих добију они којима је потребна.

Посетили су и манастир Грачаницу, a Фудбалском клубу Грачаница су поклонили шест професионалних фудбалских лопти и неколико дресова, које је као поклон послао фудбалски клуб Јаблонец из Чешке.

У уторак 21.04, су отишли заједно са Звонком Михајловићем, бившим председником општине Штрпце у Призрен где су посетили Милицу Ђорђевић, једино српско дете у Призрену и уручили јој помоћ.

Из Призрена су се вратили у Штрпце где су купили намирнице за две вишедетне породице, којима су осим тога однели и одећу за децу, средства за хигијену и слично. Остатак новца су оставили Звонку Михајловићу, јер су се договорили да накандно купи намирнице и уручи осталим породицама којима је потребна помоћ. Такође су оставили и неке техничке уређаје који ће бити уручени најбољим ђацима.

Биљана Диковић: Ово није први пут да са својим друговима, члановима удружења и појединцима долазите у посету Србима, са финансијском и сваком другом врстом помоћи. Да Вам се прво захвалим у име свих Срба за та добра дела која чините. А сада следе питања: одакле баш из Бања Луке да кренете, шта је разлог оваквог односа ЕУ према нама из Вашег искуства, и на крају, да ли се код Ваших и наших пријатеља из Чешке осећа задовољство због испуњеног циља овог путовања?

Димитрије Марковић: „Овај пут смо одлучили да акцију почнемо у Бања Луци, из два разлога. Прво, када је домаћа јавност у питању, да на делу покажемо да смо родољуби, да не признајемо не само границу према Косову и Метохији, већ ни границу према Републици Српској.

Родољубље подразумева свест о припадности роду и љубав према роду, односно народу, а српски народ не живи само у Републици Србији него и у Републици Српској, Републици Српској Крајини, Црној Гори итд.
Наши пријатељи живе у Грчкој, наша браћа живе у Русији, а у Републици Српској, РСК, Црној Гори не живе наша браћа, тамо живимо МИ. Која је разлика између Србина из Бања Луке и Србина из Београда? Србина из Требиња и Србина из Призрена? Србина из Книна и Србина из Никшића?

Када је реч о нашим пријатељима из Чешке, циљ је био да покажемо да се проблем Косова и Метохије не може посматрати независно од догађаја на простору бивше СФР Југославије, односно да је самопроглашена независност Косова и Метохије део, и последица, континуиране политике САД и ЕУ (пре свега Немачке, али и Велике Британије) према српском народу. Да су оно што су доживели Срби са Косова и Метохије, и проблеми са којима се суочавају, већ доживели Срби из Републике Српске Крајине. Да је, пре него што је 1999. године бомбардована Република Србија, бомбардована Република Српска.

Три су основна (међусобно повезана) разлога за овакву политику САД и ЕУ према српском народу: наше историјско савезништво са Русијом, позиција Србије као водеће силе на Балканском полуострву, односно у овом делу Европе, саобраћајне комуникације које воде преко Србије: речна Дунавом према Црном Мору и копнена (пре свега железницом) која води ка Грчкој луци Солун (нпр. прекиди линије снабдевања немачких снага на афричком ратишту, која је водила овуда, а који су вршиле снаге под командом генерала Михаиловића, имале су значајан или пресудан утицај на исход битке за Африку, која је представљала једну од прекретница Другог светског рата. То је један од разлога за изградњу америчке војне базе у близини Урошевца), и културни обрасци, односно погледи на свет, систем вредности и култура, који су не само различити, него супротни, или тачније супротстављени, онима на Западу.

Захваљујем се Давиду, Јану и Петру, и свима из Чешке и Србије који су помогли својим прилозима.

Биљана Диковић: Господине Урбанчик, да се прво захвалимо за учешће у овом хуманом раду и помоћи Србима, а да, с обзиром на то да је Јан већ био истим поводом међу Србима, питамо шта је то посебно код Срба кад сте их тако заволели?

Јан Урбанчик: Србе и њихову земљу сам заволео. Дивим се и волим ту кохезију, понос на свој народ, на завете предака и своју традицију. Србији никада није било лако. Одувек је била помало „против свих“ и увек плаћала цену за своју сувереност и понос. Такође, увек се трудила да стане иза оних који су јој блиски и никад их није издала. Тако је и са нашом државом.
Постоји доба у коме је српски народ устао и хтео да иде да помогне нама Чесима. Било да је реч о Другом светском рату, окупацији наше земље од стране руских комуниста или другима. Знате, ја бих био лош патриота ако бих заборавио на ово. Ако бих заборавио земљу која нам је неколико пута пружила руку помоћи.

Када се рат водио, био сам јако млад да бих било шта могао да урадим. Што сам старији све више и више видим много неправде, много патње и саосећам са невиним људским жртвама. Што сам старији и старији, све више осећам потребу да нешто вратим. Не да вратим из дужности, већ као део захвалности за све оно што је некада српски народ учинио за мој, а тога није било мало.

Ово је моје друго хуманитарно путовање. Први пут сам у Републици Српској. Други пут сам на Косову. Има то увек своје специфичности, своју атмосферу и веома много ми ово значи. Поносан сам на то што сам постао део групе пријатеља који деле исто мишљење. Подједнако сам поносан и на све који су учествовали у овој акцији и допринели макар и са неколико евра. И поносан сам на све оне људе који нису напустили своје куће и застава њихове земље се поносно и даље вијори упркос свему.

Биљана Диковић: Ваша порука Србима, читаоцима СРБског ФБРепортера…

Јан Урбанчик: Желео бих да поручим само једну ствар – Срби, не предајте се, не дозволите да вам украду Косово и ваш идентитет. Имате невероватну унутрашњу снагу, иначе никада не бисте могли да се подигнете после свих ових неправди. Имате веома јак дух предака и свој неугасиви понос. Ви сте народ у коме постоји блискост, не продајте се некоме коме нисте важни. Будите оно што јесте – будите они који су освојили срца свих оних људи у иностранству који вам се диве и који вас воле. Будите оно што сте увек били – будите Срби. Знам да је то лако рећи, али верујем да ће ваши кораци бити вођени од Бога који ће вас заштитити.

Биљана Диковић: Давида Млинека су наши читаоци већ упознали преко разговора који је објављен код нас, а који је са њим радио Димитрије Марковић за Покрет Реци не ЕУ. И Вама се захваљујемо у име србства за Ваше учествовање у акцијама помоћи србском народу и питамо се одакле потиче Ваше интересовање за Србију и такав Ваш однос према нашем Косову и Метохији, на пример… Шта је на Вас оставило најјачи утисак на овом путовању?

Давид Млинек: Мој однос према Србији је дат мојим интересовањем за историју. Када погледам на судбине наших народа оне су умногоме сличне, и када човек прочита ствари, као на пример да се за одбрану Чехословачке скупило 60.000 добровољаца, осећа морални дуг. Онда је довољан само здрав разум који јасно каже да се не можемо сагласити са одузимањем Косова, једнако као што није могло да се сагласи са одузимањем Судетске области 1938. године. Та ситуација је врло слична, чак су у оба случаја учествовале и исте силе, само су се у случају Косова придружиле САД.

Као навијач клуба ФК Јаблонец учествујем у изјавама које дајемо, такође и о ситуацији на Косову. Широм навијачке сцене у Републици Чешкој српска ствар има велику подршку и у складу са тим су и повремене кореографије. Стадиони су један од последњих релативно слободних јавних форума, иако већ и тамо постоји цензура од стране система. Ја не желим да се помирим са тим да релативно мали народи играју улогу лутака у рукама империјалних сила!

Данас се на целу Европу примењује економски диктат ЕУ, и све је подређено интересима Немачке, која је вазал САД. Једини излаз из ове замке видим у сарадњи мањих националних држава као што су Србија, Пољска, Чешка, Словачка, итд. А како другачије да покажемо да смо ту, него тиме што ћемо помоћи тамо где је потребно? Једном сам дао своју реч да ако Срби одлуче да поново узму оно што им припада, а мислим на Косово, ићи ћу као добровољац. А пошто то мислим озбиљно, могао бих имати осећај да је ово довољна понуда помоћи за време које долази, али онда сам схватио да је било потребно 500 година да се протерају Турци и да то можда нећу доживети.

Ништа мање, помоћ овим људима је потребна сада, и тако смо се један дан ја и Јан Урбанчик договорили да идемо да помогнемо, и за три дана смо већ били на путу. То помаже – да одемо три дана, већ смо летели. Сада други пут те помоћи је много више, али смо то такође много дуже планирали, учествовало је више људи, помоћ је дошла и из других градова, Остраве, Братиславе.

Оно што је на мене, на путу кроз Србију, оставило најјачи утисак је парадоксално искуство мог првог путовања на које сам са својом породицом кренуо да бих боље упознао Србију. Људи у Србији су много ближи једни другима него код нас. Приликом шетње са сином ми се догодило да три потпуно непозната старца помазе мог сина по глави, један за другим, док су пролазили поред њега. Ствар у Чешкој незамислива, и за мене дивна! Код нас би такво нешто било готово сумњиво, код вас нормално. А то је управо оно што је потребно да се заштити, чувати се отуђења и предавања потрошачком менталитету!

Ако погледам на оба путовања, постоје вероватно два момента која су ми остала у сећању. Давање ствари деци, то је једноставно непроцењиво, дечија непосредност било у облику смеха или плача! Оно друго што ћу памтити је разговор са украјинским војником у Косовској Митровици. У клубу пуном Срба говорио је о томе како треба да се помогне у првом реду Албанцима на Косову, да су они јадници а Срби и зли, и једини који смо му се противили били смо нас двојица Чеха.

Биљана Диковић: И да се захвалимо и Петеру Кеснеру, председнику Европског фронта солидарности за Косово, који је и на овај начин показао да је уз наш народ србски, поред низа акција које је фронт организовао широм Европе за истину о Косову и Метохији. Те протесте преносимо сваке године на СРБском ФБРепортеру и неизмерно смо захвални сваком члану Вашег удружења на учешћу. Објасните ближе читаоцима Ваш циљ и акције…

Петeр Кеснер: Европски фронт солидарности за Косово је међународни пројекат који има за циљ да помаже Србима на Косову и Метохији, како на лицу места у виду организовања хуманитарних мисија, тако и у нашим матичним земљама, у мом случају у Чешкој Републици, где организујемо јавне скупове, протесте против ставова наших и страних политичара према проблему на Косову, демонстрације, предавања и web и facebook странице уз помоћ којих преносимо људима у Републици Чешкој истину о томе шта се заиста дешавало на Косову, као и какав је живот тамо данас. Пројекат Европског фронта солидарности за Косово је настао у главама чешких и италијанских пријатеља након успешне сарадње на сличном пројекту (Европски фронт солидарности за Сирију) и проширио се готово целом Европом, сада има своје представнике на пример у Финској, Холандији, Белгији, Француској, Шпанији, Грчкој, Пољској али такође и у Немачкој.

Биљана Диковић: Шта је за Вас најважније да се уради, гледајући на искуство које имате у представљању истине у свету, у Европи?

Петер Кеснер: Другови који седе поред мене већ су рекли да је за њих најважнија директна помоћ људима на Косову. То исто важи и за мене, али истовремено као активиста пројекта ЕФСК мислим да су демонстрације, предавања и други разни јавни скупови веома важни за информисаност људи у Европи. Зато што из званичних медија људи у нашој земљи истину о Косову никад неће сазнати. ЕФСК је већ организовао три хуманитарне мисије и свака од ових мисија ће помоћи косовским Србима материјално, али и на тај начин што ће активисти ЕФСК у својим матичним земљама ширити своја сазнања и аутентична искуства другим људима.

Биљана Диковић: Вама ово није први пут да сте на Косову и Метохији, имате ли намеру да дођете опет?

Петер Кеснер: Ја сам лично био на Косову већ два пута, и већ први пут су ме судбине тамошњих Срба погодиле толико да ћу се са помоћи враћати и надаље, и то не само са Европским фронтом, већ и приватно, баш као сада, када сам кренуо са мојим пријатељима Јаном и Давидом. Поврх тога, овај пут ми је донео и много новог, јер помоћ није била усмерена само на Косово, већ смо посетили и породице у Републици Српској и помогли им. Такође смо посетили и места која су ми приближила и сукоб у Босни деведесетих, који тада као мали дечак нисам толико опажао, и показала ми да чак и двадесет година након рата, и овде а не само на Косову је потребно помагати Србима и интересовати се о њиховим судбинама.

Биљана Диковић: И Ваша порука за крај овог разговора…

Петер Кеснер: Драго ми је да чујем да Европски фронт солидарности за Косово не примећују само Срби на Косову већ и у самој Србији, па чак и у Републици Српској. То је за мене и све активисте ЕФСК доказ да смо на правом путу. А српском народу бих хтео да поручим – не предајте се, Косово је Србија!

Било је изузетно лепо макар се и на тренутак срести са овим дивним младим људима који разумеју и ко су и где су, а и зашто су ту, као и зашто су били тамо…

Нека им Бог подари здравље и љубав, напредак и смиреноумље, њихове акције помоћи и речи солидарности и разумевања, посебно истине о Србима, никога нису оставили равнодушним…

ХВАЛА БРАЋО ЧЕСИ, ХВАЛА СРБИ У ДИЈАСПОРИ КОЈИ МИСЛИТЕ НА СВОЈ НАРОД И ПОМАЖЕТЕ НА НАЧИН КОЈИ ЈЕ ВАМА МОГУЋ…

НАШИМ ПРИЈАТЕЉИМА СРЕЋАН ПУТ И ДО СЛЕДЕЋЕГ ВИЂЕЊА, ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!

Извор: Србски ФБРепортер