Чији ли си, Јеремићу Вуче?

Поводом текста „Прикривање истине о Косову”, „Политика”, 31. јануара

На мој текст о Вуку Јеремићу „Маркетиншки умерени патриота” није одговорио Јеремић већ је то учинио Никола Јовановић. Прво сам помислио да ће то бити размена аргумената с човеком који је присутан у нашим медијима као аналитичар, а онда сам прочитао да је он директор ЦИРСД, а то је Јеремићева НВО у којој је Јовановић ангажован. Стога је његов текст заправо Јеремићев одговор који је срочио или потписао његов сарадник. Иначе тај „персонализовани” одговор ми је и сам Јеремић лично најавио кроз боксерски сленг о проналажењу „стаклене браде”. Неће ми бити први пут да полемишем с моћним политичарима директно или посредно преко својих „директора”. Са самим Јеремићем сам полемисао и пре десетак година кад је био Тадићев министар спољних послова и када је том двојцу мало ко смео рећи да им је политика лоша и неуспешна.

Да се разумемо, у мом тексту нисам био, као што нећу ни сада бити, адвокат власти. Могу и да се сложим око тога шта је Јеремићев „портпарол” написао о политици после 2012. али ту имамо само један мали проблем. Он се састоји у томе да се Јеремић представи као патриота у односу на власт после 2012. Разумео бих да таква критика долази од Коштунице или Шешеља, али не и од бившег функционера ДС и Тадићевој „десној руци”.

Јеремићев сарадник негира да је његов шеф заједно с Тадићем (са)учествовао у процесу измештања одлучивања о Косову из УН на ниво ЕУ. Није само реч о резолуцији Генералне скупштине УН која нам је „издиктирана”, а која позива на дијалог уз посредовање ЕУ, већ о целокупној политици толерисања и несупротстављања настојању да се цела ствар пребаци у ЕУ, где немамо руски вето. Да ли се Јеремић искрено залагао за „тврђу верзију” (која је и сама била без „кичме”), како то тврди његов сарадник, или је то био само патриотски маркетинг – тешко је проценити. Да је, рецимо, после одустајања од „српске верзије” резолуције под притиском Запада, што је било понижење Србије али и Русије (која је лобирала за Србију), Јеремић поднео оставку, ствар би деловала озбиљније. Но, вероватно превише очекујемо од наших политичара.

Друга ствар о којој говори Вуков ,,директор” је резолуција српског парламента о Сребреници. У њој се заиста не спомиње реч геноцид, али је до тога дошло и кроз притисак патриотских група које су покушале да алармирају јавност да нам Турска тј. Давутоглу „пише опасну резолуцију о Сребреници”.

Професор др Драган Павловић из Париза ово коментарише: „Резолуција српског парламента о Сребреници, у којој се не помиње реч геноцид, нажалост експлицитно потврђује друге акте ЕУ у којима се пак геноцид потврђује. Тиме ова резолуција потврђује и сам геноцид”. Драган Милашиновић, аналитичар ФСК, у луцидном тексту „Пројекат Јеремић – још једна анализа”, каже да је Јеремић „од прећутног прихватања званично одбаченог Ахтисаријевог плана, преко измештања решавања косовског питања из ОУН у ЕУ, чиме су практично неутрализована сва решења Резолуције 1244 повољна по Србију, све до трагичног подношења „компромисног” Предлога резолуције о Косову у ОУН и ширења утицаја Турске на Балкану, ништа није урадио што би било у стварној супротности интересима евро-атлантизма. Суштински увек ‘на линији’ глобалиста, а маркетиншки ‘патриота’ и ‘русофил“’. Све ово може демантовати сам Јеремић својим јасним ставом о односу према НАТО-у, ЕУ или Русији. Што се неће десити, осим таблоидног кокетирања с патриотским и русофилским бирачким телом. У области на коју је највише поносан – вођење дипломатије – резултати су како видимо поразни. Осим ако се у њих не убраја слабљење унутрашње структуре у МСП увођењем ,,младалачког волунтаризма”. Укидањем записника са састанака који се одржавају са странцима угрожава се квалитет рада и подрива безбедносна култура. Да не говоримо како је с Тадићем „докинуо” безбедносну службу министарства, тзв СИД, и тиме „ослепео” српску дипломатију. Ако је и од Вука, „светског а нашег”, много је.

Извор: Политика