Да, Јенсе, мораш разговарати са Русима!

Недавно је Торвалд Столтенберг постао почасни грађанин Београда, а то је и заслужио. Можда највише због своје улоге у преговорима и тихој дипломатији која је довела до Ердутског споразума. По мом мишљењу, био је то један од најважнијих договора током ратова на Балкану јер је спречио пун обим војних сукоба између ЈНА и хрватских снага у источној Славонији. „Столи”, како смо га звали, био је господствени дипломата старог кова. Тих, промишљен, у њему није било ни трага ароганцијe нити нетолерантности према различитим мишљењима, која постоји међу данашњим генерацијама укључујући, нажалост, и његовог сина Јенса, садашњег генералног секретара арогантне алијансе – НАТО-а.

Чим чујем да је млађи Столтенберг дао неку изјаву у име НАТО-а на неком међународном скупу на високом нивоу, или у Бриселу, унапред знам да ће она бити пуна хвалисања и да, истовремено, неће бити у сагласју с реалном снагом, тј. посртањем НАТО-а. Осим када изјаве даје код куће.

Ове недеље у Ставангеру Столтенберг је, како су пренели медији, рекао: „Морамо да комуницирамо са Русијом јер Русија неће нестати и покушај изолације те земље није алтернатива будући да је Русија наш највећи сусед. Стога, идеја о изолацији Русије није добра за нас нити за светску стабилност.” Столтенберг је додао да је Русија чланица Савета безбедности УН, тако да ће на један или други начин она бити укључена у било које решење које буде пронађено, без обзира на то да ли је реч о хемијском оружју у Сирији, договору о нуклеарном програму у Ирану, политичком решењу којим се може окончати рат у Сирији или било којем другом великом проблему.

Хвала Богу, ето мало разума који долази из НАТО-а и увиђања да ће та алијанса морати да буде укључена у политичка решења ситуација у Украјини и Сирији, уместо позирања на рубу друштвених мрежа, уз емитовање агресивних шумова који једноставно нису у сагласју с њеним акцијама или званично обелодањеним намерама.

Истина је да је НАТО – као одбрамбена алијанса која је самa себе можда и смртно ранила примајући мноштво нових чланица и која у последњих двадесет година константно смањује буџет за одбрану – својим реакцијама слабо дотакao стратеге у Москви још од руске инвазије на Крим. Једна од првих реакција на догађаје на Криму било је гашење Савета Русије и НАТО-а, јединог места у оквиру алијансе на којем су те две војне силе могле да разговарају. Остале реакције свеле су се на повећање снага за брзо реаговање, које је, иначе, тешко мобилисати, уз подизање нивоа готовости и слање малог броја војника на Исток. „Британске трупе појачаће присуство у балтичким државама”, био је један од недавних наслова у новинама на Острву. Како да не, утренирати сто војника и премештати их из државе у државу на сваких шест месеци! У Москви колена већ клецају!

Уколико бисмо могли да верујемо ономе што Столтенберг изјављује код куће онда је НАТО, уз још неке западне лидере, признао да би морало да се уђе у политичке разговоре с Русијом. За то би требало Богу бити захвалан. У војном смислу НАТО је, уз своје три нуклеарне силе, снажнији од Русије. Економски, нема дилеме. Али, истина је да је Путин боље играо својим слабијим картама него што су Обама и НАТО то учинили са својим штиховима. Русија је сада незаобилазан играч. Путин је следио једноставне циљеве које је било прилично једноставно достићи и који су одговарали садашњој снази Русије. У Украјини је имао један циљ – спречити ту земљу да се приближи ЕУ и придружи НАТО-у. Никада заиста није био заинтересован да освоји Украјину. Статус кво који тамо сада влада довољан је да му обезбеди остварење његовог кључног циља – без ЕУ, без НАТО-а. Путин је лако искористио умерену силу док је некоме другом било тешко да одговори на то а да истовремено не започне сукоб у којем нико не би био победник. Путинови циљеви у Сирији једнако су једноставни и реални. Он жели да очува Асадов режим као политички ентитет који је уједно и простор руског утицаја, али и део сваког будућег политичког договора.

Да, Јенс, мораш да разговараш с Русијом не зато што је то знак слабости већ зато што је политички споразум неопходан у Украјини и Сирији зарад тих јадних људи који тамо живе. Празна реторика и хвалисање никад нису довољни.

Аутор је бивши помоћник генералног секретара УН

Извор: Политика