Da li je održiva geopolitička strategija Srbije

Zatežu se odnosi između Sjedinjenih Država i Rusije. Ne samo povodom Ukrajine i Sirije.

Te dve zemlje više su povod nego razlog. Igra se mnogo veća igra. Sirija i Ukrajina su šahovske table te igre koja bi se igrala i da nije kriza u Siriji i Ukrajini.

Moskva je na dnevni red svetske istorije postavila pitanje demontaže američke globalne hegemonije.

Gde je u svemu tom Srbija sa svim svojim spoljnopolitičkim stubovima i mantrama o beogradskoj vlasti kao garantu mira i stabilnosti u regionu?

Da li se u celom procesu za nju prostor sužava ili, naprotiv, širi?

Može li Beograd i dalje pokušavati da sedi na dve stolice, od kojih je jedna sa dve noge jer se Vučićeva vlast ne usuđuje da sedne na sve četiri?

Šta Srbija treba da čini da ne bi loše prošla, odnosno da bi iz daljeg razvoja događa izvukla onoliko koliko realno može da izvuče?

DR MILOMIR STEPIĆ, INSTITUT ZA POLITIČKE STUDIJE

Odnosi Sjedinjenih Država i Rusije uvek su suprotstavljeni. Taj antagonizam proističe iz svekolike različitosti – od civilizacijske pripadnosti, do geopolitičkih interesa.

Povremeno „otopljavanje“ samo je taktičkog karaktera.

Americi i Zapadu u celini Rusija je „dobra“ samo kada je gorbačovljevska, jeljcinovska, kozirjevljevska…, tj. slaba, dezorijentisana, defanzivna, anarhična, pred raspadom…

Postaje „pretnja globalnoj stabilnosti“ kada počinje da jača, vodi računa o svojim interesima, vraća samopouzdanje i sopstveni identitet, orijentiše se (neo)evroazijski (antiatlantistički) i posebno kada se angažuje izvan svojih granica – od Balkana i srpskih zemalja, do Bliskog Istoka i Sirije.

Sirija je „arena“ gde se odvija američko-rusko odmeravanje snaga, ali to ima globalne posledice. Zaoštravanje njihovih odnosa sve više će zahtevati opredeljenje na jednu ili drugu stranu. Srpsko „sedenje (najmanje) na dve stolice“ biće sve manje moguće. Naša „geopolitička šizofrenija“ postaje sve alarmantnija, a dugoročna orijentacija vodi u slepu ulicu.

Namnoženi „stubovi“ srpske spoljne politike ipak nisu svi ravnomerno fundirani, armirani, čvrsti i visoki. Onaj prozapadni dominira, ali za „bezalternativno“ oslanjanje na njega ispostavlja nam se sve veća, neplativa cena.

Bežeći od logičnog civilizacijskog i geopolitičkog situiranja, postjugoslovenska Srbija postaje ne samo „pocepana“, već tipična „rastrzana“ zemlja (prema S. Hantingtonu). Indukovani strah da će preusmeravanje srpskog puta sa EU/NATO na rusko-evroazijski kurs dovesti do „ukrajinskog epiloga“ potpuno inhibira političke nomenklature.

Pojednostavimo i zaključimo: globalne geopolitičke potrese, u koje spada i sirijska katastrofa, uvek je registrovao precizni balkanski i srpski seizmograf. Srbija se samoproglasila za garanta balkanske stabilnosti i da je za to spremna da plati svaku političku cenu. Stoga bi se pre moglo reći da je njen talac. Zašto?

Zašto bi svi srpski susedi mogli da prete destabilizacijom, a samo srpski činilac da pristaje na beskrajne ustupke radi „mira u (balkanskoj) kući“?

Tako sami sebe dovodimo u inferiornu poziciju i ekstenzivno geopolitičko stanje. Naš egzistencijalni imperativ je suprotstavljanje neokenanističkom „obuzdavanju“, slabljenju i naročito teritorijalnom fragmentiranju i sažimanju Srbije i srpskog prostora u celini.

Zar ćemo da sami da učestvujemo u preoblikovanju titoističke antisrpske formule „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“ u postmoderni, ali takođe antisrpski obrazac „Mala Srbija – stabilan Balkan“? Vreme je za mišićevski način razmišljanja i delanja. Jer, da parafraziram Cvijića, od Beča do Carigrada nema većeg naroda od srpskog i velikim silama bi to trebalo staviti do znanja.

DUŠAN PROROKOVIĆ, CENTAR ZA STRATEŠKE ALTERNATIVE

Tekuće zaoštravanje odnosa je posledica razvoja situacije u Siriji.

Sirijska kriza je pokazala da su veze između zapadnih sila i radikalnih islamista osvežene, a kontakti intenzivirani. Pre svega sa pripadnicima Al-Nusre. Takozvana „demokratska opozicija“ je samo trebala da posluži kao smokvin list za javno mnjenje i opravda sve akcije protiv Bašara Asada.

U tom kontekstu je ruski vojni angažman vrlo značajan. Sa jedne strane, SAD i evropske zemlje se isteruju na čistinu, te će u narednim mesecima morati da se izjasne oko pitanja sudbine radikalnih islamista.

Pošto je broj pripadnika Daeša sa našeg prostora popriličan, a njihovih simpatizera i spavača višestruko veći, to itekako treba da nas interesuje.

Sa druge strane, Rusija je zaustavila širenje Islamske države.

Da je došlo do drugačijeg epiloga, verovatno bismo gledali reprizu sa Bliskog istoka i u pojedinim balkanskim sredinama.

Sada su im krila sasečena, pa čak i ako imaju ambicije da pokreću neke slične akcije na Balkanu za to će im trebati i vremena i osmišljavanje sasvim drugačijeg pristupa.

Dakle, ostaje nam prostor da spremimo kontramere. Kada se razmatraju američko-ruski odnosi kroz prizmu Sirije, ovo su stvari koje najpre treba imati u vidu.

Sve ostalo za nas može biti manje ili više važno, ali kratkoročno posmatrano, ne i najvažnije.

SREĆKO ĐUKIĆ, NEKADAŠNJI AMBASADOR U BELORUSIJI

Treba temeljno analizirati postojeće međunarodne odnose, jer nas tangiraju: sa Rusijom imamo tesne, a nameravamo da gradimo još tešnje odnose, dok i sa SAD imamo jako širok front odnosa. Kod nas se registruje samo pogoršanje odnosa te dve države, a ako pratimo svetske medije vidimo da se to ili nipodaštava ili se proriče treći svetski rat.

Izbegao bih te krajnosti, ali, ako se ovo što se dešava poslednjih dana potvrdi i posle američkih predsedničkih izbora naći ćemo se na ivici sukoba kao u vreme Hladnog rata, kada je izbila kubanska odnosno karipska kriza.

Odnosi se razvijaju u tom pravcu, imajući u vidu neprestano približavanje NATO infrastrukture i vojne sile ruskim granicama, instaliranje antiraketnog štita oko RF i na Dalekom istoku, uključujući i Kinu. Prema tome, reč je o strategijskom pokušaju zahvata i zatvaranja Rusije, odnosno pokušaju Vašingtona da na drugi način oživi politiku koju je vodio od 1945. do 1990. i koja je Zapadu donela plodove u borbi sa Sovjetskim Savezom i Varšavskim ugovorom. Vašington neće da se odrekne trke u naoružanju i želi da vaskrsne politiku koja je Zapadu donela pobedu u Hladnom ratu.

Rusija ide drugim putem: neće da ponovi politiku Sovjetskog Saveza i da ide u trku u naoružavanju.

Zato Zapad pokušava da otvori sve šire frontove prema Rusiji: od Ukrajine do Kine i raznih drugih tačaka u Evropi i Aziji.

Za spoljnu politiku Srbije koja bi morala da bude aktivna i da ima svoju ulogu u tome, morala bi da analizira te međunarodne odnose – a imam utisak da se to kod nas ne radi i da se to posmatra sa medijskog stanovišta.

Imajući to u vidu, za spoljnu politiku Srbije dolaze jako teški i složeni dani, naročito jer imamo veliki otvoreni unutrašnji front Kosova i Metohije, kao i druge neuralgične tačke u Srbiji i na prostoru bivše Jugoslavije.

Uplivavamo u tešku situaciju, jer je Srbija svoj brod vezala za Brisel, a ovih dana smo čuli da nema prijema novih članica. Pa ipak, politiku prema Briselu vodimo tako aktivno kao da ćemo sutra biti primljeni u EU i kao da je ona u najboljoj kondiciji.

Nemamo alternativnu politiku ni javno, a ni pripremljen plan B.

Zato treba očekivati velike izazove za nas ako se međunarodni odnosi nastave ovim kolosekom, a sva je prilika da u dogledno vreme i hoće – bez obzira na izbore u SAD– jer treba imati u vidu inerciju u međunarodnim odnosima.

Suočićemo se sa pojačavanjem pritiska da se stvari zatvaraju: više ne odgovara Zapadu nerešen status KiM, ni nekakav neutralni vojni status Srbije (a mi nemamo ni međunarodni dokument prema kojem smo neutralni), imamo problem Raške, Vojvodine, juga Srbije, a da ne govorim o problemima u okolini i činjenici da živimo na ekonomsku cevčicu koju nam Zapad još nije prekinuo.

Mi te probleme rešavamo u medijskim izjavama, ali ne i u realnom unutrašnjem i spoljnom političkom životu Srbije.

Pogledajte kako druge zemlje rade, recimo povodom migrantske krize, iako su u EU i u NATO, a mi se junačimo na međunarodnom planu kako nam to seljenje naroda ništa neće škoditi, da bismo došli u nebrano grožđe: ceo potok preseljavanja naroda u Evropu može da se stacionira u Srbiji. Ni jednog trenutka ne treba gubiti iz vida da je Balkan bila i ostala najkraća veza između Azije, Afrike i Evrope. Svetski fenomen kretanja naroda postoji, i mnogo je širi i dublji, ali se kod nas ne izučava.

JOVAN KOVAČIĆ, PREDSEDNIK IST-VEST BRIDŽA, PREDSEDNIK SRPSKE GRUPE TRILATERALNE KOMISIJE

S obzirom na to da je Srbija tu gde jeste, i istorijski i geografski, poslednjih trideset-četrdeset godina i sada, mi jesmo u centru ovog uragana. Iznad naših glava se sukobljavaju te dve strane.

I ne samo one. U BiH se sukobljavaju Rusija i SAD, Saudijska Arabija, Iran, Turska, Katar, Kuvajt, Malezija, koje se između sebe mrze i zajedno kuvaju bosanski lonac. Nama na granici.

Mi smo u paradoksalnom slučaju da nas obe strane hoće. Ne zato što smo velesila nego pogodni treći teren gde se supersile sukobljavaju. To nije dobro za nas.

Jedino što možemo je da kupimo što više vremena, konsolidujemo se i da se nadamo da će prevladati razum: da će prestati ova frtutma između SAD i Rusije.

Ako kriza eskalira, biće pojačan pritisak na nas da se odlučimo. A savezništva se ne sklapaju za vreme sukoba, jer su ona tada iznuđena, a ne plod dugoročne strategije.

Države prave savezništva za vreme mira da bi u slučaju krize svako znao šta treba da radi, a mi to nismo uradili na vreme. Mi smo se držali trećeg puta. Da li je to dobro, ili ne, to će budućnost da pokaže.

Pozdravljam stav vlade da idemo ka Evropi. Ako ništa drugo, to nam je ozbiljna motivacija da izvedemo teške reforme koje bi teško uradili, a nama je to potrebno, jer nam je potrebno da izgradimo institucije. Institucije su one koje čuvaju državu.

Na našu stabilnost utiču i migraciona kriza, Bregzit, problemi sa eurom, rastući populizam u EU i desničarstvo, a nama se na severnim granicama dešava neofašizam. I zato moramo biti jako mudri i objedinjeni.

Neće ova kriza pući nekim velikim ratom, ali dotle treba izdržati.

Izvor: Fakti