Дан када је отишао Хасе

Тек што написах да понављам предлог Канцелару у одласку да се врати изучавању стручне литературе провереног др Гебелса, кад сазнах – одлазећи Непомук (на старословенском: „онај који није мукнуо“) се одлазећим попечитељима обратио књигом са скривеном поруком!

Грешна ми душа, прво помислих – да није она?! Знате ону чији је рецензент био баш он лично, а из богатог стваралачког опуса проф. др Шешеља: „Енглески педерски испрдак Тони Блер“? Но, на срећу није! Јер, да јесте, пукао би нам насушни наш „деливери јунит(с)“, сећате се то је оно што је, у Влади Србије, требало да координише Брнабићева…

Остаде ми да се, само дан-два, уочи оног тужног тренутка када ће „премијер Србије и изабрани председник Републике Србије“ делимично отићи, позабавим Непомуковом лектиром. Елем, кад већ поменух омиљеног ми аутора др Гебелса, описивао је он и раст и долазак на власт и заокруживање доминације националсоцијалиста. Дакле, шеф те странке задржао се на месту (само) канцелара мање од две године, пре него што је, на дан смрти председника Немачке Паула фон Хинденбурга, августа 1934, путем владине уредбе (нем. Ермацхтигунгсгесетз) објединио овлашћења председника и канцелара, а себе прогласио за вођу (фирера) немачког народа.

А како је Хитлер придобио немачки народ – осим пристрасног Гебелса, објаснио је, у једном чланку у немачком магазину „Шпигл“, и британски историчар Ијен Кершоу. Само 15 дана после Хинденбургове смрти уследио је референдум под слоганом „Хитлер за Немачку – цела Немачка за Хитлера“ који је, уз изборне фалсификате, манипулације и интензивну пропаганду, „добацио“ до 98,9 одсто „за листу и, тиме, за фирера“!

Хитлер је, до краја 1938, стекао чак и подршку „огромне већине оних који су гласали против њега 1933. године“, па су тада у више од 90 постотака Немци били „фирерови верници“.

Промовисано је начело да је „дужност сваког да сарађује са фирером“, а већина грађана је, на почетку, осећала да су се, после доба безнађа, појавили неки нови видици, енергија и динамизам, да ће канцелар дићи Немачку на ноге. Уз то, Хитлер је, у пропагандном смислу, експлоатисао понижење (наводно као дело немачких криминалаца из левице) Немачке у поразу 1918, а канцелар је поручивао да он представља „народну правду“, штити јавни морал, да је изван сваке корупције и похлепе и енергично се супротставља свакоме ко представља претњу реду и поретку. Када се насиље показало непопуларним, Хитлер се чак јавно дистанцирао од погрома (Јевреја) после „Кристалне ноћи“ коју је сам организовао!

Пропагандну слику није нико боље сумирао од самог Хитлера, у говору у Рајхстагу 28. априла 1939: „Савладао сам хаос у Немачкој, вратио ред, јако повећао производњу у свим областима националне привреде… Успео сам да обезбедим нове послове за седам милиона незапослених чије су нам невоље тако дирале срца… Не само да сам политички ујединио немачку нацију, већ сам је такође и поново војно наоружао, и покушао сам да, страницу по страницу, ликвидирам уговор чијих 448 чланова садрже најгоре насиље – толико грозно да се никада није од неког народа или неког људског бића очекивало да се потчини тако нечему. Вратио сам Рајху покрајине које су нам отете 1919. године; вратио сам у отаџбину милионе несрећних и протераних Немаца; обновио сам хиљаду година старо историјско јединство немачког животног простора; и покушао сам да остварим све то без проливања крви и без наношења ратне патње било мом, било другим народима…“ Култ фирера утицао је и на самог фирера, па је себе почео да доживљава као непогрешивог, као „изабраника Провиђења“. Да, Хитлер је на власт дошао на, мање-више, слободним изборима. Све остало је историја.

Извор: Данас