Дан са Путином

У аутобусима ГСП-а са ознаком ВИП, експедиција стиже пред Палату „Србија”. Акредитовано је 912 новинара из око 160 медијских кућа, али без кремаљског пула који долеће у једном од пратећих авиона председника Русије, саопштавају нам из прес службе председника Србије. Заиста је списак извештача који прате догађај из Београда дебео као „Тихи Дон”. Однекуд у зграду, на Источном улазу, улазе ћутке српски и руски специјалци. Фино неко друштво.

Пролазимо кроз широке холове палате из Титове епохе, до прес-центра. Чекају нас три велика „лед” телевизора. И, наравно, на екрану – Лазански.

Видим и чујем свакакве ствари у ишчекивању Владимира Владимировича. Колега из агенције Фонет Давор Пашалић показује ми своју редизајнирану вилицу. Недавно је ставио нове зубе. Даворове старе су поломили хулигани, а више од три месеца полиција не проналази нападаче. Тукли су Давора два пута у року од три минута.

Да случај „Пашалић” истражује Путин, вероватно би га решио. Не би, сматра Давор, гледао камере са бензинских пумпи. Гледао би видео-записе са руских сателита.

Нама, заточеницима у прес-центру, организатори поручују да нисмо претерано пожељни на свечаном дочеку, испред палате. Пожељни су сниматељи и фоторепортери. А новинари? Ко шиша писце. Шта ту има да се мувамо? Имамо телевизоре, комада три, па нек гледамо!

Али, да сам хтео да гледам ТВ, остао бих код куће. Међутим, како проћи кроз салу звану „Југославија”, где ће се срести лидери? Име сале је и геополитичка симболика. Репортер загребачког „Јутарњег листа” Драго Хедл шали се да би после могао да скокне до Куће цвећа.

Али под претпоставком да се Вучић бавио политичким егзорцизмом, па да је посетио маршала ноћ пред долазак Путина, то би се пре могло сматрати политичким прагматизмом, него езотеријом. Стари маршал је мајсторски балансирао између Запада и Русије све док његовој социјалистичкој творевини није истекао гарантни рок.

Ноћ пред долазак Путина, премијер се опет чуо са потпредседником САД, Џоом Бајденом. То је наша модерна политика несврставања. За песимисте она гласи: „Ни тамо, ни онамо.” За оптимисте: „И тамо и онамо.”

Али, како провести делић дана са Путином, кад је прес-центар опкољен? Како доћи до једног од најмоћнијих лидера света, а да не гледам ЛЦД и снимам изјаве? Дипломатски уредник „Гардијана” Џулијан Борџер који је био део тима о истраживању случаја „Сноуден”, чита интервју Путина у „Политици”. Џулијан укуцава изводе интервјуа у свој лаптоп и изгледа незаинтересовано за свет око њега.

Некако се треба пробити до излаза из прес-центра и видети Путина макар на тренутак, бар док се интонирају химне. Догађај се могао пратити све време из дневне собе, једнако детаљно као и са лица места, што само сведочи о виртуелизацији реалности, као коначној тези о свету као глобалном селу у информатичкој галаксији.

Или си у дневној соби или си у палати федерације, сасвим је свеједно. С тим да предност има онај из дневне собе. Он види много више! Тако су, у сали прес-центра, фоторепортери сликали слетање председничког авиона Русије тако што су – фотографисали екране ЛЦД-а!

Дакле, штампа је тек декор, илузија спектакла. Боље би известила моја тетка, правећи компилацију вести са телевизије и друштвених мрежа.

Ипак, добијамо слободан излаз до платоа. Небо се разведрило кад је стигао Путин. Да нису Руси осунчали климу и небо над Београдом, шалимо се међу собом, алудирајући на фамозни ХААРП и руски климатски противудар.

Гарда ВС је постројена. На крову палате виде се снајперске цеви. Рекох већ, специјалци су ушли кад и новинари. У футролама сигурно нису носили гитаре. Угурах се међу сниматеље. Одатле ваљда могу да видим Путинову трепавицу.

Председник Николић стиже у блиндираном „бе-ем-веу”. Разговара неформално с официрима гарде. Сви чекамо џудо-мајстора из Кремља који из темеља мења светски поредак моћи. Док хеликоптер лети изнад нас, из белих комбија који великом брзином улазе на плато, излазе Путинови сарадници. Чују се звона Цркве Светог Симеона Мироточивог, која се налази преко пута Палате „Србија”.

Коначно стиже владар Русије у свом џиновском мерцедесу, супервозилу које може да издржи мањи нуклеарни удар. Звона звоне за Путина! Борбени ловац Војске Србије надлеће зграду и званице, а оркестар гарде почиње да свира химне.

Путин и Николић потом врше смотру гарде. Владимир Владимирович хода чврстим кораком, брзо. Тома се добро држи, док га прати, уз полифонију звукова звона, хеликоптера и борбених ловаца. Све је беспрекорно. Нема дронова, само прете облаци…

Путин са својим сарадницима и домаћинима нестаје у палати. Видим два морнаричка официра Војске Русије у тегет оделима и традиционалним великим шапкама. Један од њих носи кофер. Ако је веровати медијима, то би требало да је Путинов фамозни „атомски коферчић” у коме се налази уређај везе помоћу којег руски председник може да лансира ракете са атомским бојевим главама.

Причу о том коферу прате праве легенде, али је чињеница да председник Русије, попут свог колеге Обаме, никада не сме бити одвојен од директне везе са стратешким нуклеарним снагама Русије.

Официрима са „коферчетом” се изгубио траг. Нестали су попут духова. Ја сам се спринтом вратио у наше заточеништво, прес-центар.

Уредник „Гардијана” не миче од телевизора. Питам га, шта он мисли о посети Путина Србији и великом интересовању медија. И долазак Џулијана је потврда те помпе.

– Србија постаје један од главних енергетских партнера Русије. Оно што је упечатљиво јесте стил дочека Путина. Мислим на марш војске, што се везује за давно прошло време – каже ми уредник „Гардијана”. Интересује ме, зашто му смета тај марш, ако је посвећен обележавању победе над нацистима?

– Није да ми смета, само је то ретро стил. Као из осамдесетих година – каже Џулијан уз осмех. И враћа се посматрању телевизора.

Паметан човек, одатле стижу све информације, он их после пакује у извештај.
Немогуће је докопати се тоалета, јер у њему 20 мушкараца и жена пуши. Улазим у унисекс тоалет, где новинари оба пола, из много земаља, у име светског мира, раде на заједничкој ствари! Диме као тинејџери!

Хтедох потом да се ушуњам у салу где су се срели Путин и Вучић, све у нади да ћу изменити по коју реченицу са Владимиром Владимировићем. Али, мућак! Обезбеђење је провалило моју диверзију, па су ме избацили кроз салу звану „Југославија”. Ушао сам као уљез, а избачен на велика врата!

Вратих се својим најдражим колегама, „лед” телевизорима. И, слушам Вучића како исправља преводиоца. Моли премијер Путина за дозволу да се без царина извози „фијат” у Русију.

Причали су и о пољопривреди. Док је преводилац рекао да су то „невероватни обими пољопривредних производа”, Вучић је реаговао и исправио преводиоца, објаснивши да подаци јесу невероватни, али за Србију. На то је Путин у шали показао прстом и рекао да види нацртано прасенце.

– Ви све видите – одговорио је Вучић човеку коме махом ништа не промиче. То се потврдило и када му је Вучић поменуо „Фијат” и значај тог питања, па је Путин уздахнуо, осмехнуо се и климнуо главом. Одахнуо је и Вучић.

Потом су ручали. Ту су постигнути најважнији договори који су онда формулисани потписивањем међудржавних споразума. Путин и његови домаћини отишли су на војну параду, а ми смо се вратили у градске аутобусе.

Киша је, одједном, почела немилосрдно да пљушти. Можда су зато поједини страни амбасадори, иако савезници у Другом светском рату, остали у својим резиденцијама. Што да кисну, док Срби марширају за Путина! Међу одсутнима је био и амерички амбасадор Мајкл Кирби.

Да, била је то посета коју нам неће заборавити ни Москва ни Вашингтон. Свако на свој начин.

Извор: Политика