Данашњи властодршци су гори од окупатора

Било је у бурној српској историји много покушаја да нам отимају, комадају, распарчавају и черече земљу Немањића и Обилића.

Али увек су то чинили завојевачи и окупатори. Никада у нашој историји ниједној власти није пало на памет да распродаје и поклања државну територију, да би властодршци на рачун те нечасне работе увећавали своје лично богатство. Некада се у српском језику таква активност називала издајом отаџбине. Данас, у складу са напредним временима и напредним моралом, који је много ближи аморалу, покушај издаје Србије је увијен у нови напредни вокабулар који за ову срамотну делатност користи термин суочавање са реалношћу.

Док се у Србији после шест и по векова, припрема трпеза за нову Кнежеву вечеру, можда би и творци те нове флоскуле требало да се суоче са реалношћу. Да изађу на Газиместан где се у хуку Ситнице и дан данас разазнаје завет Обилића који каже сутра ћу на Косову Пољу убити Мурата. Да стану у сену Газиместанске куле и зачују громки поклич Бошка Југовића што под крсташ барјаком на алату коњу војску витезова предводи. Да се помоле пред фреском Симониде, да издрже продорни поглед њених давно ископаних очију, што право ко мач у срце продире и страшним гласом пита Зар Харадинају оно што је Милутиново било. Да стану пред белу цркву Самодрежу и у звуку њених звона разазнају заветно причешће и заклетву српске војске и чују како грми кнежева клетва над тим светим местом.

Можда је право место за суочавање са реалношћу порта Високих Дечана коју руке дрхтаве нових Уроша Нејаких јуна месеца 1999. претворише у паркинг за НАТО тенкове. Или порта Пећке патријаршије коју данашњи властодршци, ономад кад су такође били власт, заменише за Бамбиленд. Али ту над задужбинама Немањића, где се још чују молитве и звона православна, нема оних који би да нас суоче са реалношћу. Нема оних који би да нам за дијаспоре Дечане, нема оних за које је отац Сава Јањић издајник, док из њега свакога дана на том страшном судилишту исијава његова монашка заклетва, а њих по плећима „јуначким“ тапшу Клинтон и Сорош, Харадинај и Тачи. По њима то одавно и није наше, српско, а они, новопроглашени Немањићи су Богом дани да нам то и саопште и у дело спроведу. Не знам шта ће Шредерово нахоче и дародавци Клинтон фондације коју дарују опљачканим народним парама, казати херојима ослободилачких ратова, кад им у сан дођу војводе Степа, Мишић, Бојовић и краљ Петар Ослободилац.

Можда ће им као и нама рећи да све ово раде због наше деце. Али да их питамо чија су деца у Грачаници и Великој Хочи, у Ораховцу и Штрпцу. Чија су она деца из кафића Панда у Пећи и што нам нико не рече ко их и због чега поби? Чија су она деца што крвљу својом невином обојише реку Бистрицу кад их подмукло устрелише руке напредних коалиционих партнера што се на Рамуше одазивају. Чија су оно деца што их у цвету младости гурнуше пред смртну косу на Кошарама? Наша су то деца свакако, јер њих не мимоиђе та чаша. Да су то њихова деца, носила би гајбице а не униформу војске која брани отаџбину, носила би намештај у нове станове од два ара а не крст свој на врх Проклетија.

Шта данас рећи родитељима те деце? Зашто им данас гробове ките венцима, уместо да плету свадбене венце? Зашто је младост Србије послата у смрт? Зашто су ти младићи следили путоказ части и оданости отаџбини који постави славом овенчан батаљон 1300 каплара, ако је намера власти била да њихово жртвовање и њихове гробове баци под ноге зарад суочавања са реалношћу?

Данас док дезертери најављују нову косидбу младости Србије коју би наврат-нанос да обуку у војне униформе, ваљало би питати те што из дедињских вила и хацијенди у Јајинцима ударају у ратне бубњеве, што се овако не суочавају са реалношћу када је њихова приватна имовина у питању, што се не разграниче са својом очевином и дедовином на овај начин. Што не оду у Чипуљиће да се овако суоче са реалношћу, кад већ не одоше у Високе Дечане?

Одговор на ова питања лежи у чињеници да су данашњи властодршци гори од окупатора. А слободарска Србија је кроз векове много пута показала како окупаторе треба суочити са реалношћу.

Извор: Данас