Darko Šarić i srpska policija

Koliko je klan Darka Šarića imao uvid u poverljive policijske informacije, pitanje je na koje se i dalje traži odgovor.

Za sada, osim Branka Lazarevića, bivšeg šefa kabineta Ivice Dačića i Borisa Gare, zamenika načelnika Službe za specijalne istražne metode (SSIM) MUP-a, nema novih osumnjičenih za odlivanje informacija.

Ko je sve bio u kontaktu sa „pljevljacima”, ko je bio na njihovom platnom spisku i šta je zauzvrat radio? Kad se Šarić prvi put našao na radaru srpske policije i kako je sakrivena celokupna istraga koja je dovela do zaplene 2,1 tone kokaina u Urugvaju?

Ime Darka Šarića se prvi put pojavilo na radaru srpske policije još 2001. godine. Tada je jedan, sada penzionisani inspektor Uprave kriminalističke policije (UKP) dobio informaciju o kokainu sakrivenom u pošiljci banana.

Kako se u srpskim policijskim izveštajima nije pojavljivalo ime sada opštepoznatog Pljevljaka, inspektori policije zatražili su pomoć Interpola. Tada su prvi put saznali da je reč o čoveku poreklom iz Pljevalja koji je 1997. godine bio hapšen zbog pranja para i mnogih drugih krivičnih dela u Belgiji i još nekim zemljama zapadne Evrope. U isto vreme, dobili su i prvi put fotografiju ovog čoveka. Osim što su sada znali o kome je reč, inspektori nisu pronašli dokaze na osnovu kojih bi mogli da ga uhapse.

Od tada, pa sve do 2006. godine, Šarić za policiju u Srbiji nije postojao. Ni u jednom izveštaju njegovo ime se nije spominjalo. Ipak, te godine, Šarić je zapao za oko stranim policijskim službama, posle jednog događaja u Cirihu. Čovek poreklom sa naših prostora, slučajno je na ulazu u garažu primetio bombu ispod svog automobila. Pozvao je policiju koja je deaktivirala napravu i krenula tragom eksploziva, detonatora Ispostavilo se da je upaljač bombe bio povezan sa mobilnim telefonom, a da je broj koji je atentator za aktivaciju trebalo da pozove bio iz Srbije, tačnije iz „Telekomove” mreže 064. Dalja istraga je dovela do imena Darka Šarića, posle čega su mnoge evropske zemlje počele da pokazuju interesovanje za ovog Pljevljaka.

Godinu dana pre toga, 2005., javna je tajna bila da se na kriminalnoj sceni Beograda pojavljuju „neki Crnogorci”. Pre toga, „crnogorski mafijaši” su isterani iz beogradskih podzemnih krugova još krajem devedesetih, kada je nestao glavni čovek isturenog odeljenja „crnogorske mafije” u Beogradu Vojislav Raičević zvani Voja Amerikanac, za koga se sumnja da je ubijen, a potom „zabetoniran” u temelje neke građevine. Njegovo telo nikada nije pronađeno.

Te 2005. godine, u Beograd se vraća taj isti klan, samo što je ovog puta „glavni čovek” upravo – Darko Šarić. Podzemlje te godine još osećalo posledice „Sablje”, pa nijedan vođa klana nije mogao toliko da ojača da bi nosio titulu „nezvaničnog kralja”, iako je bilo mnogo takvih pretendenata.

U takvoj situaciji i sa ozbiljnom organizacijom (saradnike je birao iz kruga rođaka i najbližih prijatelja, često je menjao ljude zadužene za organizaciju nabavki i isporuku kokaina i ostale poslove) Šarić je veoma brzo uspostavio kontrolu nad beogradskim podzemljem. Cena kokaina na tržištu je naglo pala, a nekako s tim počela je i serija krvavih obračuna, uglavnom podmetanjem eksploziva pod automobil. U tom periodu, na maltene isti način, ubijeni su Marko Filipović Taki, vođa „Dorćolaca”, i Goran Mijatović Mita, vođa klana iz Bežanije.

Zaplena kokaina u Urugvaju

Iako se u srpskoj policiji nije naslućivala razgranatost poslova Darka Šarića, u poslovnim krugovima nije bilo tako. Njegovo ime spominjalo se u formi prikrivenog vlasništva: preko pouzdanih ljudi koji do tada nisu imali veze sa kriminalom, Šarić je počeo da ulaže ogromne sume novca u Srbiju. Kupovina hektara i hektara zemljišta u Vojvodini, kao i nekretnina, samo su primeri u šta je Šarić ulagao. Danas se procenjuje da je uložio najmanje milijardu evra, a da je posledica toga bila nenormalno visoka cena nekretnina u Beogradu.

Srpska policija, kao i njihove kolege iz inostranstva posle već spomenutog događaja u Cirihu, počinje intenzivnije da se bavi Šarićem. Njegovo ime počinje da se pojavljuje u prepiskama sa stranim policijama. Kapaciteti SBPOK-a u tom periodu bili su takvi da naredne dve godine, od 2006. do 2008. ništa konkretno nije urađeno. Najbliže su mu „prišli” kada su u garaži u Novom Beogradu, u novembru 2007. godine, koja se vodi na ime Duška Šarića našli 20 kilograma heroina. Ipak, dokaza za hapšenje Darka Šarića ili njegovog brata nije bilo.

Iza rešetaka završio je njihov rođak Arso Šarić. Inspektori zaduženi za rad na slučaju „Šarić” tada su obavestili svoje pretpostavljene o razmerama do kojih su se Šarići razgranali.

Godinu dana kasnije, 2008., počinje ozbiljniji rad na njegovom slučaju. Tada su dvojica iskusnih inspektora koji su znali razmere Šarićevog poslovanja prešli u BIA i poneli sve ono što su prikupili o klanu iz Pljevalja. Ubrzo je u ovoj agenciji otvoren predmet i čak formirana radna grupa za rad na slučaju „Šarić”.

U to vreme se našoj istrazi priključuju i policijske službe iz Engleske. Šarić je njima bio posebno zanimljiv jer je osnivao firme u Liverpulu, koje su tamošnjim službama bile sumnjive. Englezi uspostavljaju saradnju s radnom grupom BIA i prate pošiljku koja je iz Argentine trebalo da stigne u luku u Solunu. Akcija, međutim, biva traljavo urađena. Kada je brod uplovio u solunsku luku, grčki tužilac je pogledao papire i saopštio da je brod pregledan u Argentini i da nema razloga da se još jednom proverava njegov tovar jer, kako je rekao, brod nije svratio ni u jednu luku. Brod zatim isplovljava i odlazi u međunarodne vode gde ga istražitelji, zbog nedostatka opreme, gube iz vidika. Pretpostavlja se da je deo tovara s kokainom bačen u more. Drugi deo je prevezen jahtama do manjih plaža, a zatim razrađenim metodama prebačen do mreže dilera. Bilo je to u aprilu 2009. godine.

Posle ove neuspešne akcije, u istragu protiv grupe Darka Šarića uključuje se i američka DEA i to preko svoje kancelarije u Rimu. U avgustu 2009. godine, registruju se novi odlasci Šarićevih ljudi u Argentinu i Kolumbiju.

Počinje nova istraga. Dolazi se do podataka da su Šarićevi ljudi, posle slučaja u Solunu, razradili nov način transporta kokaina koji se na obali utovaruje u jahtu koja bez papira, a samim tim i bez kontrole, isplovljava do međunarodnih voda. Tu se nalazi prekookeanski brod u čijim papirima piše da prevozi, na primer, žito. U međunarodnim vodama, kokain se pretovaruje na brod koji zatim isplovljava do dogovorene destinacije. Kada stigne na dogovoreno mesto, brod se zaustavlja, takođe, u međunarodnim vodama. Dolaze jahte na koje se tovari kokain, a zatim plove do manjih plaža na kojima nema kontrole.

Saznavši to, agenti američke DEA, koja u posao uključuje i lokalne bezbednosne strukture, prate jahtu u Argentini koju je kupio Šarićev čovek. Plan je da se ona prati do prekookeanskog broda i da se izvede akcija hapšenja. Međutim usled nevremena, jahta natovarena kokainom odlazi do Urugvaja. Amerikanci se i tu povezuju s lokalnim bezbednosnim strukturama. Oni najviše veruju obalskoj straži. Zbog bojazni da se akcija i ovog puta ne izjalovi, odlučuju da se jahta zaustavi i kokain zapleni. To je bilo 16. oktobra 2009. godine, kada je i objavljena vest o rekordnoj zapleni kokaina. Tu se tek u celu priču uključuju srpska policija i tužilaštvo koji dobijaju nalog da hapse Šarićeve saradnike u Kragujevcu i Beogradu.

Informacija o istrazi Šarićevih kokainskih poslova i zapleni u Urugvaju nikad nije procurela.

Izvor: Politika