„Deliveri juniti“ i ostale „nepopularne mere“

Nekada davno, pre interneta i mobilnih telefona, postojalo je vreme u kojem su se Srbi među sobom sporazumevali – srpskim jezikom.

U to prastaro doba nije se, na primer, govorilo o „investicijama“, nego o ulaganjima. Nije se govorilo o „patriotizmu“, nego o rodoljublju. Kada su hteli da pričaju o „institucijama“, Srbi su raspredali o ustanovama. „Fanovi“ su tada još uvek bili poklonici, zaljubljenici, sledbenici, čak i obožavaoci. I tako dalje.

Kako bi se u to vreme zvao „deliveri junit“? To čudo s kojim je Toni Bler upoznao do neba zahvalnu mu Vladu Srbije, kako bi se moglo prevesti na srpski? Da li možda kao – jedinica za izvršavanje? Ili, kako je pre neki dan predložio stručni sagovornik u jednom dnevnom listu – jedinica za ispunjavanje ciljeva?

Ne čini li vam se da, prevedena na srpski, ta Blerova izmišljotina odjednom zvuči daleko manje vispreno? Jer, zaista, ako postoje „jedinice za ispunjavanje ciljeva“, to onda po logici stvari znači da negde postoje i jedinice koje, eto, ne služe za ispunjavanje ciljeva. Čemu onda te druge jedinice služe, đavo (ili Bler!) će ga znati, ali njih se nikakvi ciljevi izgleda ne tiču, inače „deliveri juniti“ ne bi uopšte ni bili potrebni.

Ako li, pak, odredimo da „deliveri junit“ u stvari podrazumeva jedinicu koja služi samo i jedino za ispunjavanje ciljeva, što je primetno usmerenije i ograničenije značenje nego prethodno, onda se nameće drugo pitanje: šta je pa toliko posebno, ili domišljato, u takvoj jedinici?! Pa, primera radi, otkad je sveta i veka vojske imaju takve „deliveri junite“ koji služe za ispunjavanje zadataka. Ako je to ta matematika koja opčinjava članove Vlade, nije im bio neophodan Bler: isto predavanje, a verovatno i sadržajnije, mogao je da im održi bilo koji general. (Još bolje ako je to neki general koji se svojevremeno borio protiv one sile i nepravde koju je Bler 1999. sručio na Srbiju – pod uslovom da nismo sve te generale već izručili Hagu.)

U svakom slučaju, kad se prevede na svima razumljiv jezik „deliveri junit“ više ne deluje kao kakva genijalnost koja iziskuje protestantskog, veberovskog predavača, već kao još jedno mlaćenje prazne slame za popunjavanje vremena do sledeće rekonstrukcije vlade. Verovatno se zato izrazi poput „deliveri junita“ i ne prevode na srpski, kako ne bi ostali ogoljeni u svojoj ispraznosti.

Ima i grđih primera: izraza koji se ne prevode kako bi ostala prikrivena njihova zloćudna priroda. Upravo to je slučaj sa vazda pominjanim „nepopularnim merama“. Evo, naime, šta „Vujaklija“ veli da znači reč popularan: narodni; narodski; pisan za narod, pristupačan i razumljiv širim slojevima; omiljen u narodu, koji nalazi odziva u narodu. I u samom korenu je sadržana latinska reč za narod – populus. Iz toga onda proističe da „nepopularna mera“ u stvari označava – nenarodnu meru.

Ali, zar to ne bi moralo da bude zabranjeno u demokratiji? Ako demokratija podrazumeva volju većine, kao što smo se odavno dogovorili, odakle onda pravo bilo kojoj vlasti, svejedno Đinđićevoj ili Vučićevoj, da sprovodi mere sa kojima većina nije saglasna? Zar nije sama suština demokratije u tome da se volja većine mora poštovati, a ne gaziti nekakvim „nepopularnim merama“? Ako je neka mera za naše, sveopšte dobro, onda ona ne može da bude „nepopularna“. Može samo da bude neshvaćena, u kom slučaju bi vlast morala da nam je rastumači na pravi način, ali nikako ne sme da bude nepopularna – inače ne sme da bude doneta.

(Valja pritom razlikovati nepopularne i neprijatne mere. Opet primera radi, nikome ne može prija kada ga kazne zbog prebrze vožnje, pa je ta kaznena mera svakako neprijatna, kao i sve kaznene mere uostalom, ali ona nije nepopularna, pošto svako razuman shvata da je takav propis neophodan da bi saobraćaj uopšte bio moguć.)

Zbilja, izuzev tehnoloških novotarija, poput na početku pomenutih mobilnih telefona ili interneta, sve je odavno izmišljeno, pa i ti „deliveri juniti“, „nepopularne mere“ i mnogi drugi izvikani pojmovi kojima nam je javnost zagušena preko svakog osećaja dobrog ukusa. Nije zato ni čudo što je, čim smo počeli da se odvikavamo od svima razumljivog govora, sama Srbija postala nešto što se teško da prevesti na srpski.

Izvor: Fond Strateške Kulture