Дојче Веле о изборима у Хрватској

У недељу 11. септембра у Хрватској се одржавају превремени парламентарни избори. Притом је хрватско друштво изморено манипулацијама оних који представљају свој сопствени, а не народни интерес.

Један од константних ефеката парламентарних избора у Хрватској, иако је то случај и кудикамо шире, јесте такозвани демократски дефицит. Тачније, чињеница да изабрани представници народа све мање представљају тај исти народ, обичне људе. Уместо представљања општег интереса, утисак је да политичари представљају само себе и странку, пише Дојче веле.

Баш као и друге утицајне субјекте на позицијама друштвене и економске моћи. Затражили смо зато од неколико независних актера јавног живота у Хрватској да нам из свог угла протумаче тај евидентни политички недостатак уочи избора, утолико више што медијске прогнозе не упућују да ће они променити тај тренд.

„Бојим се да управо због озбиљности таквог јаза мало ко очекује заокрет у догледно време“, каже универзитетска професорица психологије из Сплита Мирјана Назор. Она чак сматра да је дошло до својеврсне заглављености политике, где се све теже разазнају суштинске разлике између странака:

„Трагично је да смо се навикли да сва предизборна обећања и најаве не значе након избора – ништа. Укидања привилегија елити, покретање ефикаснијег државног апарата, отварање нових радних места, социјалне олакшице угроженима – све се то унапред доживљава као хрпа флоскула. Ко год буде победио ја предвиђам нове изборе већ догодине.“

Грађани стичу утисак да не могу да промене – ништа

Мирјана Назор подсећа да је на прошлим изборима велики број гласача поверовао у могућност афирмисања неке треће политичке снаге, мимо великих блокова левог и десног центра. Али, што због субјективних ограничења тих нових протагониста, а што због објективних те системски задатих величина, експеримент није успео.

„Можда није проблем у играчима, већ у структурним околностима, односно у правилима игре. Опасно је притом што грађани стичу врло чврст утисак да не могу да промене ништа, да смо као заједница осуђени на пасивно трпљење власти, каква год она била“, закључује Назор за ДW.

Синиша Миличић, синдикални лидер Регионалног индустријског синдиката из Вараждина и независни посланик у скупштини Вараждинске жупаније, мишљења је пак, да би на неки начин сви требало да се активно баве политиком, не нужно као професионални политичари.

„Хрватску изразито обележава моћ издвојене политичке елите која штити свој уски интерес изнад свега. Реч је о касти која је изградила ту позицију и брани је како год зна и може. Њихови савезници најчешће су, и готово ексклузивно, клијентелистички представници крупног капитала. Мали човек не разуме у свему томе потенцијалну снагу сопственог самоорганизовања и проћи ће генерације док се то не помери са мртве тачке“, тврди Миличић. Тај угледни и у одбрани радничких интереса релативно успешни синдикалиста, ни у ком случају није без речи критике на рачун самих хрватских синдиката.

„Наше централе, као и већи део великих странака, развиле су се из постојећих структура у касној фази социјализма и заправо су то пренеле и у ново доба. Онај бољи део старог система, заштита радничких и социјалних права, отпао је успут јер их је у новом систему само ометао. Мањи и прогресивнији синдикати још су слаби, иако се у њихову раду назире клица могућег будућег бољег друштва за све људе у Хрватској, уз сарадњу с другим демократским, цивилним снагама и иницијативама“, каже Миличић.

Суочавање с фаталним ЕУ-контекстом

Коначно, своје гледиште на проблематику дао нам је и пулски архитекта, и невладин политички активиста Емил Јурцан, члан задруге „Пракса“. Јурцан сугерише да обратимо пажњу на међународни контекст проблема: демократски дефицит у Хрватској продубљује се у складу с тренутном ситуацијом у Европи, нарочито на периферији.

„Показало се да политичке моћи уопште нема у националним парламентима, нити у извршним владама већине држава. Значи, једина могућа национална економска политика јесте она либерална, што у случају Републике Хрватске значи колонијална, а она опслужује страни, најчешће немачки капитал. Мислим да све европске земље морају да поставе питање докле су спремне слепо да бране тај интерес“, каже Јурцан.

Таква противречност Европске уније, по њему, више неће моћи да се занемарује, што је чињено годинама.

„Мене лично храбри – и зато се радујем поновљеним изборима у Хрватској – чињеница да морамо да се суочимо с идејом ЕУ-политике о томе како ће растући екстремни национализам на источним границама Уније заштитити развијене државе центра, од Русије и Блиског истока. Та политика је управо у Хрватској доживела фијаско и није се спровела консензуално у друштву, као што је то било у Мађарској, Пољској, Словачкој и балтичким земљама.“ А сва је прилика да ће се хрватско друштво убрзо поновно срести с таквим искушењем, кроз вероватни наставак интерконтиненталне избегличке кризе као њеним главним замајцем.

Извор: Дојче Веле