Кладио бих се на Јеремића

Пре три године РТС је правио прилог о избору новог генералног секретара УН. То је сложен процес, а поред свих правно-формалних ствари које кандидат мора да испуни и издржи, кључну улогу увек одигра политика и постављање пет сталних чланица Савета безбедности. Питали су ме, на крају, шта мислим колике су шансе Вука Јеремића. У том тренутку, искрено, не бих се кладио на Јеремића. Навијам ја за њега и ако је икако могуће помогао бих му у сваком случају. Али једно је навијати а друго је реалност. Навијам ја и за Партизан, али сам свестан да ове године титулу можемо само да сањамо.

Гледано из тадашње перспективе, Јеремић је имао две мане. Прво, он је најмлађи кандидат и фактор његових година увек може бити злоупотребљен од стране држава које га не желе на тој позицији. У принципу, почну да понављају ставове како је то најбољи могући кандидат, али да им треба човек са више искуства итд. Друго, очекивао сам да против њега буду две сталне чланице и моћне државе.

У међувремену, рекао бих да су шансе Вука Јеремића порасле. За три године, он је у дугој кампањи учинио доста тога како би се позиционирао као један од три кандидата с највише шанси. Према неписаном правилу, нови генерални секретар би требало да буде из групе источноевропских земаља. Наш део света чека на ово место још од оснивања УН. Али не треба искључити могућност да нас опет прескоче и да буде изабран неко из другог дела света. Уколико се буде поштовало ово правило, Вук Јеремић је чак један од два најозбиљнија кандидата.

Елем, дугом кампањом кандидату Србије (успут, Србија је морала много, много раније да га кандидује и отвори му простор за агресивније лобирање) пошло је за руком да амортизује одређене притиске, а наруку му иду и све сложенији односи у међународној политици, услед чега је утицај оних који се противе његовом избору релативно мањи данас него пре три године. „Чисти прозападни“ кандидат неће моћи да прође, када имамо у виду шта су доминантне претње међународној безбедности и која геополитичка жаришта су најактивнија. Пуно тога је у игри, а земље БРИКС-а, затим Турска, Индонезија, Нигерија, имају амбицију да своје интересе бране преко УН и њима је потребан на месту генералног секретара неко ко је већ показао да је спреман да их саслуша. Сада бих се већ кладио на Јеремића, мада је квота баш висока, па самим тим и успех неизвестан.

Да квота буде висока, утицао је један нови ограничавајући фактор. Ради се, наиме, о предлогу реформи унутар система УН. Свет се променио, а УН, пре свега СБ, одражавају слику послератног погледа. Рат је завршен пре седам деценија, потребне су нове иницијативе, нове структуре.

На пример, све се чешће поставља питање: зашто Европа има две сталне чланице СБ, а у овом телу није Индија? Индија је друга најмногољуднија земља (од 2040. ће претећи Кину и бити прва), четврта војна сила, седма светска економија (до 2020. ће бити пета). Овакве УН не одражавају реално стање ствари. Јеремић је на то упозорио, и изнео и предлог како утврдити нова правила игре, а добио је и подршку од човека који већ дуго времена тражи да се установе и полусталне чланице и да нови СБ буде конституисан по принципу 7+7+7 (при чему би сталне чланице биле САД, Кина, Русија, Бразил, Нигерија, Индија и ЕУ).

Јеремић је храбро проговорио о томе. И добио широку подршку, како би другови комунисти рекли „свих слодољубивих народа“. Али остаје питање: колико су за то спремне водеће западне земље?

У историји се нико није одрекао моћи добровољно. Такве промене могу бити само последица великих „геополитичких тумбања“ и резултат великих криза. А претумбавања и глобална криза су тек на почетку. Потрајаће ово време нестабилности. Због тога, Јеремићеве шансе можда буду веће за четири године. Ако не буде изабран сада. У сваком случају, он је својим политичким порукама успео да заталаса међународне институције и позиционира се као озбиљан кандидат. За текући или неки наредни циклус, свеједно. То је огроман успех, без обзира на резултат предстојећег гласања.

Извор: Вечерње Новости