Доста више демагогије о визионарима и месијама

Кад су се оно, у лето 1990, инцестуозним браком, а зарад отимачине неприпадајуће им друштвене имовине, сједињавали Савез комуниста и ССРН, зачињући тако Социјалистичку партију Србије, тадашњи лидер „Младих социјалиста“ узвикивао је по медијима: „Ми смо нови – стари (комунисти) су у другим партијама!“ И, стварно, (у то време проказана) комунистичка прошлост левичара у успону Ивице Дачића била је неупоредиво краћа од комунистичког стажа ондашњих лидера тзв. српске демократске опозиције.

„Старе снаге у новом паковању“, могао би данас – да то, неким случајем, сме – а пропо Вучићевог кадрирања, да каже исти тај Дачић, уколико би тражио длаку у јајету између владе у којој ће бити први потпредседник и оне у којој је био формални председник. Вучић, Дачић, Веља Илић, Зорана Михајловић, Антић, Лазар Крстић, Тасовац, Вања Удовичић, Вулин, Селаковић, Љајић, па дојучерашњи „спикер“ Небојша Стефановић, па Кори Удовички из досовског земана… Једино је он, Дачић, сведен на разумну меру.

Кад се ономад, 1938, пропагандна секција Југословенске радикалне заједнице (Је-Ре-За) хвалила трогодишњим резултатима економске и социјалне политике краљевске владе др Милана Стојадиновића, у памфлету под насловом „Социјална сарадња а не класна борба“, писала је, између осталог, да, пре Стојадиновића, „у нас није прописана ни једна значајнија законска мера за унапређење привредног, социјалног и здравственог положаја радника“. Да је Стојадиновићева влада „поправила материјални положај радника обезбедивши им могућност запослења и боље наднице“; да је донела уредбу о минималним надницама, колективним уговорима, помирењу и арбитражи; подстакнула организовање радника на бази привредних, професионалних и социјалних прилика; да је увела осигурање за случај изнемоглости, старости и смрти, обезбедила будућност радника и њихових породица… И, као врхунац лицемерја, да је „успешном привредном политиком“, за 41 одсто повећана запосленост у односу на 1933!? Пре нас црна рупа, а, не дај боже, без нас – потоп.

Премијерово „живећемо боље већ за три године“, грађани, ове 2014, читају као – „…тек за три године“. Вучићево „ући ћемо у ЕУ, можда, већ до краја деценије“ – разумеју као: чега још треба да се одрекнемо како бисмо имали, макар приближно, исти третман као све оне земље које су, попут Мађарске, Румуније, Бугарске, Хрватске и других, без посебних услова постале чланице ЕУ!?

Ако је тачно да, што би рекли Вучићеви експерти, јавни и државни сектор исплаћује плате за 800.000 својих (не)упослених намештеника и ако је половина од њих стварни вишак, а барем трећина запослена преко партијских веза – с обе руке дижем глас за тај део програма новог премијера. Али, под условом да је реч о хируршкој ампутацији, радикалном резу – а не козметици, а не социјалном ларпурларизму типа „нећемо дирати пензионере до краја године“. Вишак од 350.000 запослених на тржиште, нека своју срећу потражи, а своје огромно искуство и знање стицано на државним јаслама уновчи у приватном сектору! Ако је тачно да су и ове године само две естрадне звезде пријавиле годишњи приход преко неопорезоване границе, и ту има решење – прогресивно опорезивање!

И доста већ демагогије о визионарима, спасиоцима и месијама! Јер, као што је, по логици природног закона, после 1933, у којој је свет дотакнуо економско и социјално дно, било нормално да се, пола деценије касније, крене напред – тако је извесно да ће и после глобалног економског и финансијског суноврата 2008, морати да буде, макар мало боље, независно од тога како се премијер зове.

Извор: Данас