Два супротна погледа о Гази

Израелски амбасадор у Београду Јосеф Леви

Када чује питања са разних страна о томе зашто израелске снаге окупирају Газу, израелски амбасадор у Београду Јосеф Леви, како каже, схвати колики је степен непознавања чињеница. У разговору за „Политику” он каже да Израел нема жељу да се врати у Газу, коју је напустио још 2005. године, тада је Палестинцима дата та територија, док је Израел заузврат добио свакодневне ракетне нападе, више од 15.000 ракета за последњих девет година, и километре тунела за упаде терориста на територију Израела.

„Све смо покушали, али једини одговор који смо добили јесте опредељеност Хамаса за борбу и терор против Израела. Та терористичка организација је победила на демократским изборима одржаним 2006. претворивши Газу у ноћну мору терора, крвопролића и насиља. Хамас није много другачији од Ал Каиде или Идила, јер верује да Израел мора нестати, а Јевреји бити убијени, што представља отворени позив на геноцид у 21. веку”, каже Леви и додаје да је стотине израелских људи, жена и деце убијено у терористичким самоубилачким нападима Хамаса у аутобусима, супермаркетима, дискотекама и кафићима. „Неки тврде да је циљ Хамаса повратак на границе из 1967. То је лаж. Повлачењем Израела, Палестинци су добили територију у Гази до последњег центиметра. Циљ Хамаса је заправо да избрише Израел са мапе света. Управо зато сам тужан када неки коментатори наступају као адвокати ове терористичке организације. Јер, када лидери Хамаса говоре о отварању границе, питам се да ли би било која земља на свету отворила границу са Ал Каидом?”

У исто време Израел има добре односе са Палестинцима на Западној обали?

Чињеница је да док трају сукоби у Гази, у Рамали је релативно мирно. Палестинци са Западне обале определили су се за потпуно другачију будућност од своје браће у Гази. Њихови лидери верују у дијалог с Израелом. Далеко смо од договора како решење треба да изгледа, али један принцип је јасан, а то је да је једино решење оно о две државе за два народа, Израелце и Палестинце. Зато нема рата са Западном обалом, а има са Газом која верује у рат. Палестинци Западне обале врло добро знају да је Израел њихов будући сусед, као што ми знамо да су они наши партнери за бољи живот. Пет минута по окончању рата мораћемо да седнемо за преговарачки сто како бисмо разговарали о заједничкој будућности. Умерени Палестинци добро знају да Израел није њихов непријатељ. Предлажем вам да не слушате њихове изјаве за медије, јер иза затворених врата лидери са Западне обале говоре потпуно другачије.

Израел је спреман да призна државу Палестину онда када Палестина призна Израел?

Да. Израел већ признаје право Палестинаца на сопствену државу која би била домовина палестинског народа, као што они морају признати Израел као отаџбину јеврејског народа. То је наша позиција, која је већ 1947. потврђена резолуцијом Уједињених нација. Неопходност стварања две државе једини је пут за постизање дугорочног мира.

У којим границама?

Обе стране разумеју да основу дијалога чине границе из 1967. уз узајамни споразум о променама границе у складу са демографијом и жељом народа и влада. Ту говоримо о размени територија.

Статус Јерусалима?

Јерусалим јесте и биће уједињена престоница јеврејског народа. Он је то већ 3.000 година и последњих 67 година главни град државе Израел. У својој дугогодишњој историји, Јерусалим никада није био престоница неке друге нације, чак и под многим освајачима. Мислим да то говори све. Од 1850. у граду постоји знатно већинско јеврејско становништво. Међутим, трећина становништва нису Јевреји већ Палестинци који имају другачије политичке аспирације. Нисмо ни слепи ни глуви за њихове потребе. Свако будуће политичко решење ће морати да одражава потребе обе стране.

Како ће Западна обала и Газа бити повезане?

Годинама пре него што је Споразум из Осла пропао, постојала су многобројна креативна решења како повезати Газу са Западном обалом. Рекао бих да ако има воље, има и начина. Нека од помињаних решења била су брзи воз између Газе и Хеброна, тунел или аутопут који би повезивао ова два подручја удаљена 60 км. Не одбацујемо ниједно креативно решење уколико су наши суседи добронамерни.

Постоји ли веза између лицемерја неких западних медија са растућим антисемитизмом?

Није тајна да је медијско извештавање о сукобу у Гази довело до пораста антисемитизма широм света. Француска је забранила нека окупљања против Израела, јер су хиљаде муслимана узвикивали „Убиј Јевреје!” и нападали синагоге као у временима погрома. Антисемитизам је болест која сада избија на површину, ширећи се неконтролисано. У Холандији и Белгији десило се да су људи чак махали заставама Идила. Сматрам да овакав развој ситуације треба да упозори европску цивилизацију не само да заштити уплашене јеврејске заједнице широм Европе већ да брани сопствене вредности, а пре свега право другог да постоји.

Улога медија?

Лично сам разочаран начином на који неки западни медији извештавају о тренутном сукобу. Видим једну медијску стратегију која се примењује само у случају Израела, али не и других конфликата. На пример, пребројавање жртава на десет минута, док се жртве не броје у сукобима у којима њихове снаге бомбардују цивиле из ваздуха. Наравно, нико не може остати равнодушан када види рањену палестинску девојчицу. Ми смо ужасно тужни пред призорима страдања цивила, али Хамас то уопште не погађа, и стога њега треба кривити, јер они настоје да повећају број цивилних жртава. Ако заиста желе да заштите своје грађане, треба да престану да нас ракетирају из школа и болница. Џамија у којој се складишти оружје није џамија већ војни објекат. У Гази камере снимају болничке постеље, бележе податке о именима рањених, али то не чине у Сирији, Ираку или Авганистану. Нико не слика авганистанску девојчицу убијену у ваздушном нападу. Смрт те девојчице није ништа мање трагична од погибије несрећног палестинског детета. Сви су они невине жртве ратних ужаса. Саосећање треба да буде исказано за све жртве подједнако, а не само у случају сукоба у које је умешан Израел.

Као Јеврејин, Израелац а пре свега као људско биће, ја дубоко саосећам са патњама невиних суседа у Гази. Палестинци су наше комшије, и то ће остати и у будућности. Оба наша народа треба да предузме све како би изградили нову наду за нашу децу.

_______________________________________

Палестински амбасадор Мухамед Набхан

Разлог за актуелни сукоб бораца Хамаса и израелске војске у Гази, палестински амбасадор у Београду Мухамед Набхан види у израелској окупацији палестинске земље, наводећи да бомбардовањем Газе Израел настоји да заобиђе решавање тог питања. У разговору за „Политику” он истиче да је ово шеста израелска влада са којом Палестинци преговарају са намером да дођу до решења на бази две државе – израелске и палестинске.

„А то значи да се Израел на крају баладе повуче са Западне обале и из Газе. Они су се 2005. повукли из појаса Газе, али од тада држе Газу у потпуној блокади. Окружују је са три стране, док је са четврте стране граница са Египтом, која је често затворена. У Гази живи скоро два милиона људи у највећем затвору на свету. Гази је дозвољено да увезе 400 врста робе. Можете ли да замислите – само 400 врста робе? То значи да сваки киоск у Београду има више робе него што је има у Гази. Дакле, људи немају струју, воду, одговарајућу медицинску помоћ, немају посао и шта се може очекивати”, истиче у телефонском разговору Набхан који је тренутно у Рамали на Западној обали. „Ми смо организовали прве демократске изборе у арапском свету. На тим парламентарним изборима 2006. Хамас је победио. Ми који смо представници друге струје (Фатаха) и који се не слажемо са Хамасом у вези с многим стварима, предали смо њима власт. Они су то искористили и извршили преврат у Гази. Онда су настојали да они буду та страна која са Израелом треба да закључи (мировни) уговор. И за то користе више средстава, укључујући и те ракете.”

Али ракете не доводе до решења?

Ми смо против гађања Израела ракетама јер сматрамо да са Израелом треба да живимо као суседи у миру и обостраној безбедности. Међутим, Израел не жели да се одрекне улоге окупатора и провоцира нас овде на Западној обали и у Гази тако што стално држи Газу одвојеном од Западне обале. Географски, ове територији нису спојене, али, према уговорима које смо потписали са Израелом, те две територије треба да представљају јединствену политичку заједницу. Израел то никако не поштује.

Да ли је Хамас спреман да се одрекне дела своје повеље која позива на уништење Израела?

Не знам да ли су спремни на то. Али, колико ми знамо, Хамас прихвата решење које подразумева постојање две државе. И то су јавно рекли. Њихов вођа Халед Машал је прихватио. Међутим, када се поставља питање тога шта пише у њиховој повељи, не могу ја да тражим од сваког грађанина Палестине да се изјасни о томе шта мисли о будућности Израела. То не могу да тражим ни од Израелаца. У израелској влади постоје партије које се залажу да се сви Палестинци протерају у Јордан или негде другде. У израелској влади има министара који се хвале да су убили 13 Палестинаца.

Међутим, ми морамо да прихватимо једни друге и да постепено развијамо то што смо договорили. Не могу да тражим ни од ког грађанина израелске државе да призна палестинску државу. То није логично и сада то није изводљиво. Ни они немају право да то траже од нас, као што нико не може да тражи од Срба да признају Косово. То што Израел тражи да Хамас преправи своју повељу само је изговор да би избегли преговоре. Председник Махмуд Абас је легални председник свих Палестинаца и он је саставио ванстраначку владу која ужива подршку свих, укључујући и Хамас. Та влада нема политичку функцију, већ има функцију да организује свакодневни живот и да припреми друштво за председничке и парламентарне изборе који треба да буду организовани за шест месеци. ПЛО и Абас преговарају са Израелом и они признају Израел.

Ових дана чујемо како европске критике офанзиве у Гази Израел проглашава антисемитизмом, док Палестинци критикују свет да окреће главу од израелских злочина у Гази. Где је ту истина?

Све што се месец дана дешавало у Гази није рат између две армије. То је рат између, с једне стране, једанаесте по јачини армије на свету и, с друге, ненаоружаног народа који је покушавао да се брани примитивним средствима.

Али овог пута смо видели да је Хамас много обученији и да је у директним сукобима убио више израелских војника него у било којој од неколико последњих израелских офанзива на Газу.

Израелска армија никад није имала правог противника. Они су надмоћнији што се технологије тиче, али када се војник нађе наспрам војника, она је то друга прича. Зато Израел не може да окупира Газу, а да нема велике жртве. Досад је убијено 1.880 људи, од којих, према подацима Уницефа, 400 чине деца, а више од половине су жене. Против кога се борила та израелска армија? Против цивилног становништва? Против деце и жена? И због тога европска јавност критикује такву акцију. И Израел увек покушава да се крије иза антисемитизма, јер свакога ко диже глас против Израела они окарактеришу као антисемиту. Па шта смо ми? И ми смо семити. Палестинци, Арапи, сви смо семити. Каква је то лудост? Они не оптужују Арапе да су антисемити, јер знају да смо ми исти као и они, а Европљанима гурају причу о антисемитизму и холокаусту, при чему ми (Палестинци) нисмо криви ни за једно ни за друго. Стално се крију иза тога како би сакрили злочине које чине против палестинског народа.

Како видите улогу Америке? После бомбардовања школе УН у Гази, први пут су извесне критике стигле и из Вашингтона.

Америка подржава Израел у свему и штити га од свега. Међутим, злочин је злочин. Чак и Американци то не могу да крију и зато критикују Израел. Чак су то чинили и док су трајали преговори, које је организовао амерички државни секретар Џон Кери, а на којима Израел ниједан конкретан предлог није изнео, док смо ми изнели многе оперативне предлоге и сугестије. Кери је у више наврата критиковао Израел и њихову политику. Ова израелска влада је влада досељеника и они представљају људе који краду нашу земљу и који желе да нас протерају из ове земље, и то у име божијег обећања, које је легенда и нема везе са стварношћу. Према томе, Израел све више и више иде на живце свим својим пријатељима. Уколико то не уоче на време, питам се шта ће бити будућност Израела.

Надам се да ће после ове гужве, неко схватити да је крајње време да се нешто направи на политичком нивоу. Ово је трећи рат за последњих пет година. Уколико не дође до мировног решења, поново ћемо имати овакав сукоб за годину, две.

Извор: Политика