Две политике, једно прикривање

Филозофи кажу да је политика интерес, а све остало труд како да се тај интерес прикрије. Сасвим тачно, али непотпуно. Поред способности да вешто прикриваш истину, мораш да имаш бомбе и бомбардере и да лепо бомбардујеш оног који те хвата у лажи или, још горе, почне сам да се сналази у креацијама лажи.

Несрећни Милошевић је, као бранећи Југославију, тврдио да Србија није у рату. Нити је он то добро прикривао нити су му се допуштале такве игре и игрице. И Ђинђић се дуго бавио шармантним маглама и измаглицама. Све док Американцима није досадила његова стварна наклоност Немачком генију. Тада су се појавили неки криминалци-полицајци (да ли?) и окончана је парада магле (и живот) несрећног Зорана.

Вучић је опет чудо природе. Бесконачне приче, на тоне, а све у нади да ће да прикрије своје политичке циљеве. И успео је. Циљеви његове политике су у густој помрчини, тако да нико не зна о чему се ту ради. Да ли он зна? Сигурно да зна. Не верујем да је издајник, али много прича.

За сада Крим му је спасио главу. Он је можда заборавио, али Американци нису. Знају они зашто су допринели његовој победи. Од њега су очекивали да призна Косово, да са песмом корача у НАТО, док се накнадно појавила потреба да уведе санкције Русији. Магла коју и даље производи има смисла још само за домаћу публику; Западу је тога доста.

Али га срећа још не напушта, и то велика срећа. Изгледа да је главу спасио. Никоме се више не иде до краја. Ни Американцима ни Немцима. Шта год да пипну, испада из оквира „организованог хаоса“, „контролисаних криза“, све добија несагледиве последице. Србија је са косовским проблемом, изгледа, гурнута у шифоњер са осталим костурима. Није случајно Хашим Тачи баш сад рекао да је Србија изгубила рат. Да ли се он то храбри или нас плаши? Страшни су снимци напуштања Сајгона, хеликоптерима са крова америчке амбасаде.

У међувремену се појавила др Санда Рашковић Ивић, која сама признаје да јој је некада бржа реч од мисли. Она зна шта је њен и наш политички интерес. Али ништа не прикрива, а прикривање је конститутивни део појма политике. Дакле, да ли је то политички наступ кад једина на овом простору јавно каже: Крим је Русија. Тачка.

Ништа магловито, ништа двосмислено. Ту нема мудровања, нема оног политичког мозга. То Западу никако не одговара. Ако немаш претензију да се надмудрујеш, ако немаш политичког мозга, онда нема ни испирања мозга.

И не само о Криму већ о свему о чему се Санда Рашковић изјашњава, јасно је, неприкривено, недвосмислено и неповратно. О Косову, Европској унији, НАТО… То је у суштини прави оговор Србије на бомбардовање. Јер и бомбардовање је недвосмислено исказивање политичког интереса, без губљења времена на прикривање.

Дакле, Санда Рашковић је погодила тему најбоље од свих. Ти ме не бројиш, не бројим ни ја тебе. Да ли таквим неприкривеним политичким ставом она погоршава своју ситуацију. Сигурно не. Никакво умиљавање не помаже. Ми нисмо припадници Запада историјски, и нама не припадају баш сва људска права, која припадају припадницима Запада. C’est la vie. Ако се случајно одлучимо да ратујемо против Руса, добили бисмо можда мало бољи третман. Иако још не могу да се сетим неке погодности коју су Румуни остварили што су се смрзавали и гинули под Стаљинградом.

Аутор је члан политичког савета ДСС

Извор: Нови Стандард