Ekumenistički sabor u Novom Sadu

Šestog juna završena je Generalna skupština jeretičke organizacije zvane „Konferencija evropskih crkava“ (analog svejeretičkom „Svetskom savetu crkava“), koja je ove godine zasedala u Novom Sadu od 31. maja do 5. juna. U ovoj ekumenističkoj crnoj misi učestvovalo je oko 400 delegata – predstavnika raznoraznih krupnih ekumenističkih i sektaških organizacija iz čitave Evrope.

„Konferencija evropskih crkava“ (KEC) je društvo sastavljeno od 116 „pravoslavnih“, protestantskih, anglikanskih i starokatoličkih „crkava“ iz svih evropskih zemalja, a takođe i 40 nacionalnih saveta „crkava“ i partnerskih organizacija. Konferencija je osnovana 1959. godine, sa sedištem u Briselu i Strasburu.

Evropski ekumenisti su se sabrali kako bi razmatrali biblijsku temu „I bićete mi svedoci“, uz istraživanje pojmova pravde, svedočenja i gostoljublja iz perspektive evropskih hrišćana.

Ove godine organizatori Generalne skupštine i domaćini bili su članovi KEC-a iz Srbije – ekumenisti iz Srpske pravoslavne crkve, „Reformatorska hrišćanska crkva u Srbiji i Crnoj Gori“, „Slovačka evangelistička crkva augsburške veroispovesti u Srbiji“ i „Evangelistička metodistička crkva u Srbiji“.

Ceremoniju je zvanično otvorio biskup Kristofer Hil, dosadašnji predsedavajući KEC-a.

Naglašavajući da je Evropa znatno šira od Evropske unije, Kristofer Hil ukazao je na to da Novi Sad leži „manje-više u centru našeg kontinenta“, kao i da je smešten na Dunavu, jednoj od najvećih reka u Evropi. Zahvaljujući domaćinima na pozivu, naveo je da „nema boljeg mesta za okupljanje s obzirom na važnost otvorenog i gostoljubivog pogleda na Evropu, čitavu Evropu, uprkos tendencijama i pritiscima da napustimo viziju našeg kontinenta kao duboko zaduženog hrišćanskim crkvama i hrišćanskoj kulturi“. On je, takođe, posvetio pažnju radnim pitanjima, a pozdravio je i dve nove „crkve“ članice: „Evropsku baptističku federaciju“ i „Škotsku episkopalnu crkvu“.

Belosvetske i domaće jeretike i sektaše, potom je pozdravio čelnik srpskih ekumenista, patrijarh Irinej, koji je najpre izrazio svoju veliku blagodarnost Bogu što se ova Skupština Konferencije evropskih Crkava održava u okrilju naše Crkve, u Eparhiji bačkoj i u Novom Sadu. „To je velika čast za našu Crkvu koja je član Evropske zajednice Crkava. U vremenu u kojem živimo, u kome ima mnogo nepravde, Crkva ima veliko i uvaženo mesto. Ovo religijsko telo savremenom svetu je neophodno jer svet očekuje da čuje jedinstven glas Crkve i glas Božji“, rekao je on.

Potom je govorio o „Crkvi Božijoj, Crkvi Hristovoj“ od koje „svet očekuje da čuje glas“, ne preciziravši pritom da misli na Pravoslavnu Crkvu, iz čega se nedvosmisleno očituje da je on javno, „otkrivene glave“, ispovedio eklisiološku jeres, smatrajući jeretike i sektaše za „Crkvu“:

„Moram da kažem da u vremenu u kome živimo, u kome ima mnogo nepravde i zla , mnogo neprijateljstava i zločina, Crkva ima vrlo veliko i uvaženo mesto. Stoga se očekuje da Crkve (ponovo eklisiološka jeres – vera da postoji više crkava – nap. „Borba za veru“) kako u Evropi tako i širom planete dignu glas protiv mnogih negativnih pojava u našem vremenu i našem svetu. Potrebno je da se taj glas čuje gde god je potrebno – da stiša one glasove koje šire neprijateljstva i zlo u ovome svetu u kome se mnogi osećaju nesigurnima u svom životu, u kome se osećaju lišenima svojih osnovnih ljudskih prava i svega onoga što pripada slobodnom čoveku. Taj glas je Crkva uvek imala, i danas se taj glas očekuje kako od Crkve tako i od ovoga tela. Ceo svet, i pravoslavni i inoslavni, treba da čuje ono što Crkva može i ima pravo da kaže. Danas se čuju mnogi glasovi, a red je i svet očekuje da čuje glas Crkve, Crkve Božje, Crkve Hristove.”

Neformalni patrijarh srpski i glavni organizator ove ekumenističke crne mise, episkop bački Irinej Bulović, poželeo je dobrodošlicu okupljenima i izrazio svoje oduševljenje što je „…našoj otadžbini Srbiji, koja se odvajkada nalazi na razmeđu Istoka i Zapada, data prilika da tokom rada Generalne skupštine ostvaruje ono što joj je vekovno prizvanje. Srbija i naš grad, Novi Sad, kroz vekove svog postojanja jesu mesto susreta, dijaloga i saradnje među Crkvama, religijama, narodima i kulturama.“

Predsednik pokrajinske vlade Igor Mirović nastavio je u istom – ekumenističkom duhu:

„Verujem da je naše opredeljenje u skladu sa principima dijaloga, izgradnje mira i pomirenja, zaštite ljudskih prava i pravde i drugim univerzalnim principima za koje se zalaže Konferencija evropskih crkava. Zato u nama imate prave domaćine i partnere“

„Bogoslužbena“ ceremonija na otvaranju, koja je održana u centru Novog Sada, dala je ton duhovnom životu Skupštine. Na njoj se okupilo stotine ljudi, željnih „produhovljenja“, a takođe i onih koji su želeli da čuju pevanje hora novosadskog sabornog hrama.

Mladi članovi skupštine podigli su simbolički most od zasebnih detalja. Ovaj most podseća na mostove Novog Sada prikazane na logotipu Skupštine, a takođe simbolizuje istorijsku ulogu KEC-a kao organizacije koja gradi mostove.

Istog dana, u okviru KEC-a, održan je bilateralni susret „pravoslavne“ delegacije s jereticima monofizitima.

Susret je predvodio mitropolit švedski i cele Skandinavije Kleopa (Carigradska patrijaršija), koji je pozvao učesnike da zajedno razmišljaju o izazovima sa kojima se sasvremeni svet suočava, i na koje mi možemo da odgovorimo isključivo zauzimajući zajedničku opštu poziciju.

Mitropolit talinski i cele Estonije Stefan (Estonska Apostolska Pravoslavna Crkva) pozvao se na dokumente takozvanog „Kritskog sabora“, „koji su osnova našeg svedočenja svetu“. On je takođe istakao da bez obzira na sve protivurečnosti i diskusije na „Saboru“ oko dokumenta „Odnos Pravoslavne Crkve sa ostalim hrišćanskim svetom“, „mi smo se danas okupili u Novom Sadu na Generalnoj skupštini Konferencije evropskih crkava“, „… mi smo danas ovde… i konačno možemo zajedno da svedočimo“.

Mitropolit novojonijski i filadelfijski Gavril (Grčka Pravoslavna Crkva) govorio je o rezultatima Međupravoslavne predsaborske konsultacije, koja je održana u Parizu 19. aprila 2018. godine, i o usvojenom kominikeu. U tom kominikeu se kaže da je „centralno pitanje za Pravoslavne Crkve, a takođe i za rad na integraciji, – briga o čovekovoj ličnosti, ljudskom dostojanstvu i zaštiti prava čoveka izbeglice i migranata“.

Po rečima mitropolita Gavrila, to i jeste „naša polazna tačka za diskusiju o temi svedočenja, pravde i gostoljublja na Generalnoj skupštini“.

Mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije, apostrofirao je ogromnu važnost jedinstva i kinonije. Takođe je istakao da bez jeretika i sektaša ne možemo biti Crkva niti pravi ljudi: „Potrebni smo jedni drugima da bismo bili Crkva, potrebni smo jedni drugima da bismo bili hrišćani i pravi ljudi.“

Mitropolit galskih Emanuil (Carigradska patrijaršija) i arhiepiskop takozvane „Jermenske apostolske crkve“ Eznik Petrosjan, informisali su učesnike o toku dijaloga između „dve porodice Pravoslavnih Crkava“ (dogmatski ispravnih i onih osuđenih za jeres na Vaseljenskim Saborima – nap. „Borba za veru“).

„Arhiepiskop“ Eznik je rekao:

„Mi živimo u dvadeset i prvom veku, a razdeljeni smo zbog onog što se dogodilo u petom veku… Ja smatram da naše različito razumevanje Hristovih priroda ne bi trebalo da predstavlja prepreku jedinstvu crkava“.

Sutradan, 1. juna, počelo se sa zajedničkim molitvenim pravilom u sali za konferenciju na improvizovanom prestolu, koje je obavljeno prema luteranskoj liturgijskoj tradiciji (na fotografiji: predsednik „Svetskog saveta crkava“, pastor Olaf Tvejt).

Trećeg dana Skupštine, u subotu 2. juna, k ekumenističkom prestolu pristupili su predstavnici jermenskog zloverja, koji su održali jutarnju molitvu po jermenskom obredu, za vreme koje je propovedao protoarhimandrit „Jermenske apostolske crkve“ otac Šahe Ananjan.

Jermenima su se takođe pridružili Kopti sa svojim ženskim đakonatom.

Jermensko-koptska molitvena tradicija smenjivala se sa ekumenističkim horom svih hrišćanskih denominacija.

Foto – krajnji sdesna nastojatelj Uspenjske pravoslavne parohije u Kelnu protojerej Konstantin Miron (Konstantinopoljska patrijaršija)

Učesnik Vučjeg sabora na Kritu  – otac Konstantin  predstavio je na Konferenciji prevod dokumenata sabora na nemački jezik

„U 21. veku mi više ne možemo da ignorišemo realnost ekumenističkog karaktera Pravoslavne Crkve – kako u smislu njenog bitisanja u svetu, ne samo kao Istočne crkve, – već i u smislu međuhrišćanskog dijaloga“, – izjavio je protojerej Konstantin Miron, koji je na Kritu bio u svojstvu savetnika delegacije Carigradske patrijaršije, a na Skupštini službovao u „Bogoslužbenom komitetu“.

Njegov kolega iz Poljske, o. Andrej Kuzma, učestvovao je u predsaborskom procesu 2009. godine, pripremajući i razmatrajući dokumenta Sabora skupa s predstavnicima svih autokefalnih Pravoslavnih Crkava, bez izuzetka.

„Samo održavanje Sabora ima vanrednu važnost, – tvrdi o. Andrej Kuzma, predavač na katedri za patrologiju pravoslavnog fakulteta Hrišćanske bogoslovske akademije u Varšavi. – Po broju episkopa, koji su učestvvoali na Saboru, to je bio najvažniji događaj u Pravoslavnoj Crkvi od 8. veka.“

Po njegovom ubeđenju, Sabor je odgovorio na važna i aktuelna pitanja za Pravoslavnu Crkvu. O. Kuzma visoko ocenjuje dokumente usvojene na Saboru i vidi ih kao osnovu za buduće pravoslavno svedočenje:

 „Dva saborska dokumenta, Poslanica Sabora i Okružna poslanica Sabora, izražavaju ono na čemu smo mi radili dugo vremena. Oni uključuju promišljanja o mnogim važnim pitanjima savremenosti, uključujući i ona koja se tiču savremenog života u Evropi, a takođe i pitanja ekumenizma koja su bila na dnevnom redu, i mi se već pozivamo na ta dokumenta kada zauzimamo svoju poziciju“, – dodao je on.

Nikos Kosmidis, govoreći u kontekstu Grčke, ne deli poseban entuzijazam. Nikos, koji radi u Bogoslužbenom komitetu skupštine, pomagao je lokalnoj upravi oko sprovođenja Sabora u Kritskoj pravoslavnoj akademiji. On smatra da odluke Sabora nisu naišle na dužnu pažnju u Grčkoj, iako priznaje da na međunarodnom i ekumenističkom nivou one igraju važnu ulogu.

 „Ali, znate, meni je svejedno što se na dokumente Svetog i Velikog Sabora ovde stalno pozivaju, jer nemam dovoljno pristupa njima kod kuće, u našim eparhijama. Ne razumem smisao govora o Svetom i Velikom Saboru sa inoslavnima, ako o tome ne razgovaramo sa našim pravoslavnim ljudima. Na kraju krajeva, Sabor je pre svega za njih, pravoslavne vernike,” – kaže Nikos, javno zabrinut i uznemiren.

No, istovremeno, mladi grčki ekumenistički lider bio je veoma oduševljen samim Saborom i mogućnošću da razgovara sa vodećim pravoslavnim jerarsima i bogoslovima. Posebnu radost mu je pričinio razgovor sa jednim od vodećih „pravoslavnih“ ekumenista i reformatora, učiteljem i idolom svih srpskih novotaraca, titularnim (bez pastve) mitropolitom pergamskim Jovanom Ziziulasom.

 „On je bio svojevrsna duša Sabora i mnogih decenija njegovih priprema, i ja sam bio prosto presrećan zbog mogućnosti da porazgovaram sa tim veoma mudrim čovekom i predivnim bogoslovom, – kaže Nikos. Ja sam mu čak direktno postavio provokativno pitanje da li misli da možda njegova teologija sadrži jeres! I on je bio vrlo ljubazan prema meni, i bio je spreman da razgovara o tome!“

U svojstvu posmatrača na ekumenističkom saboru bio je nadbiskup starokatoličke crkve Joris Verkman, koji je priznao da odnosi jedni s drugima u takvim razmerama nisu lak zadatak. Pravoslavna teologija i pravoslavna duhovnost imaju mnogo toga da ponude drugim crkvama i svetu kao celini.

“Ono što se desilo na Saboru takođe ima veze sa teološkim raspravama u ekumenističkom pokretu i u svetskoj crkvi. Ovo je vrlo hitno i veoma važno, a nama je potrebno pravoslavlje “, rekao je on.

Četvrti dan konferencije – 3. juni, učesnici su posvetili zajedničkoj ekumenističkoj molitvi za mir. Bogosluženja su održana u prepodnevnim časovima u novosadskim  crkvama i okolini, a litija na Keju.

Na kraju litije, predsednik KEC-a Kristofer Hil, Beate Fagerli („Crkva Noverške“), Helen Kesete („Finska pravoslavna crkva“) i arhimandrit Agatangel Siskos (Carigradska patrijaršija) posadili su četiri hrasta kod Žeželjevog mosta – svaki po jedno drvo.

Po završetku „molitvenog podviga“ nije greh dati na volju osećanjima:

Peti dan konferencije, počeo je s pravoslavnim jutrenjem pred ekumenističkim prestolom:

Pravoslavnim mešovitim horom dirigovala je javna lezbejka Jooa Sotejeff-Wilson (na fotografiji u centru), rođena 1981. godine, službenica Svetske federacije studenata – hrišćana, učesnica omladinskog „pravoslavnog“ pokreta „Sindesmos“, koja se nalazi u „zaregistrovanom partnerstvu“ sa drugom ženom – Kejt Sotejeff-Wilson.

Ona se, drugi dan skupštine, molila kao luteranka i pratila je ekumenističku braću na harfi tokom molitvenih jutarnjih rituala.

Glavni predavač petog dana Genaralne skupštine bio je poglavar „Crkve Švedske“ nadbiskupkinja Upsale dr Ante Jakelen – na fotografiji ispod.

Prva nadbiskupkinja u istoriji Švedske, razmatrajući temu „svedočenja“ posvetila je svoje istupanje zapažanjima o svedočenju žena, koje često ne nailazi na dužno priznanje i ignoriše se. Ona je navela primer iz Jevanđelja od Luke, koje govori o dva svedoka, koji su, kako se obično podrazumeva, bili muškarci. Ali, jedan od muškaraca nazvan je imenom – Kleopa, a drugi nije. Vekovima se verovalo da je Kleopin saputnik bio muškarac, ali ništa manje je verovatno da je  to bila njegova žena, jer su oni živeli u istoj kući, smatra ova  izopačenica.

Petog juna – šestog dana, ton ekumenističkom sabatu davali su anglikanci.

Na konferenciji je nastupio nadbiskup kenterberijski Džastin Velbi, koji je pozvao na zajedničke aktivnosti hrišćana i crkve u celini:

“Crkva prevazilazi ograničenja i granice, kao da ih nema. One koji su u Hristu, Bog ujedinjuje u jednu porodicu, koja se prostire po čitavom svetu i prelazi kulturne, jezičke i ekumenističke granice pod vođstvom Duha, koji razrušava sve zidove…”.

Skupština je devetog dana završila svoj rad. Svi učesnici okupili su se na završnoj oproštajnoj službi (na fotografiji), na kojoj je naglašena uloga hrišćanske nade u budućnost Evrope.

Skupština je izabrala i novi upravni savet i predsednika. „Prepodobni“ Kristijan Kriger iz „Reformatorske protestantske crkve Alzasa i Lorene“ izabran je za novog predsednika, a u svojstvu podpredsednika – „episkopkinja“ dr Gulnar Frensis – Dehkani (Anglikanska „crkva“) i mitropolit Kleopa Strongilis (Carigradska patrijaršija).

Izvor: Borba za veru