Европа на раскршћу странпутица

У књизи „Изгубљени континент“, европски уредник ББЦ и дугогодишњи дописник ове агенције из Брисела Гејвин Хјуит оцењује да је Европска унија запала у „садржајну“ кризу и да се налази на раскршћу, не путева, него „странпутица“;  да цела такозвана „европска идеја“ пролази кроз кризу легитимитета.

Поставка о кризи легитимитета има и њену емпиријску потврду. Истраживања јавног расположења у земљама Заједнице показују да и поред тога што ЕУ у њеном крилу акумулира све више власти, људи у Европи „или губе ентузијазам у оно у што су до сада веровали, или, пак, постају индиферентни према целокупном европском пројекту“.

Према својевременом истраживању Евробарометра, само тридесет посто Европљана виде ЕУ у позитивном светлу. Престали су да је оцењују по њеном „великом дизајну“, цене је по оном шта им испоручује. На економском и демократском плану.

Политичка елита Уније – „интересна компанија“ еврократа – види решење у још чвршћем повезивању или -тачније – већој централизацији Заједнице. А да би се постигла чвршћа интеграција, владајући наратив елите је – глобализација.

Досадашња лекција глобализације – иде даље теза -напросто значи да ако си мали и хоћеш да будеш независан – бићеш или прегажен или игнорисан. Државе са „илузијом самосталности“ губе утицај и место за Великим столом, чује се из Брисела. Уз ово обавезно иде и страшило: нове, растуће економске (и војне) силе Кине, Индије, Бразила, Русије, ускоро ће да обликују ствари на нашој Планети. Последично: Европи прети смртна опасност да постане маргинални посматрач догађаја и прилика и у својој кући.

Тврдња је, дакле, да само чврсто увезан – економски политички, стратегијски и, пре свега, војно-европски континент може да одбрани његове „угрожене“(?!)интересе и вредности.
У бој, у бој, у бој!

Зато се елита брине да је Европа већ на рубу да буде „изгубљени континент“. Подсећа се да је, својевремено, Ангела Меркел прекоревала британске преговараче због њихове аверзије према чвршћој, институционално повезаној Европи. Њен главни аргумент био је -глобализација: „Ако имате свет од седам милијарди људи и при томе хоћете да будете издвојени и ‘суверени’, бојим се да вам то неће донети нимало среће.“.

Тони Блер је имао, пак, његове разлоге зашто би Европску унију, да је нема, требало правити од блата и обожавати. По њему, такође, само чврст загрљај чврсто интегрисане Заједнице каква треба да постане ЕУ, даје појединим земљама колективну тежину какву, иначе, никада не би могле да имају. Говорио је да идеја Европске уније нема никакве везе са идеализмом и неким високим вредностима, него је „брутална реалполитика“. Британији је потребна, тврдио је, Европска унија и глобализација да би остваривала стриктно националне интересе. Чувао се да не изговори „империјалне“ интересе.

Глобализација је глогов колац за суверено. Потирање националног које је квинтесенција глобализације, данас је „Мајн кампф“ Европске уније у којој „кључе и хараче“ држи елита арбитара са Немачком у средишту.

Свако искакање сувереног и националног је до сада било изван правила игре, а сада је још и кажњиво. Империја не трпи дисиденте. Чак ни оне чији је једини грех што је не обожавају. Ту лекцију управо учи Украјина.

У Србији се, после лекција бомбардовања и санкција, примењује страховлада чланства и приступних фондова. Третман већ даје резултате, на делу је и званично најављена кампања промене националне свести све док не заволимо нове непријатеље, а напустимо старе пријатеље. И на том путу се већ узнапредовало; Косово је испоручено како нам је наређено; санкције Русији су у картама; а ако затреба жртвоваћемо и Јужни ток… Ми кад волимо умиремо у љубави.

А онда, тако припитомљени, препарирани и „европејизирани“, добро дошли – евентуално – у Европску унију.

Извор: Vesti.online