Fajnenšel Tajms o Putinovim uspesima na račun SAD

Prošla je godina dana od kada je Vladimir Putin poslao snage ruskog ratnog vazduhoplovstva da svojim energičnim dejstvima spasu ostatke države Bašara Asada koji se u tom trenutku mogao obresti u rukama sunitskih pobunjenika.

Prošlo su tri godine od momenta regionalnog diplomatskog prevrata koji je organizovao ruski predsednik, a taj prevrat je oslabio pozicije Sjedinjenih Država. On se tada dogovorio o povlačenju hemijskog oružja iz Sirije, što se i desilo nakon što je predsednik Barak Obama odustao od svoje pretnje da će izvesti napad na režim B. Asada zato što je primenio nervni gas sarin protiv pobunjenika u enklavi u blizini Damaska.

Gospodina Putina kritičari predstavljaju kao pohlepnog oportunistu, dok njegovi poštovaoci smatraju da je pronicljiv, čak i dalekovid političar (on je zauzimanjem Krima i upadom u istočnu Ukrajinu narušio vojnu ravnotežu snaga u Evropi, koja se formirala po završetku Hladnog rata).

A kako izgleda njegov bilans na Bliskom Istoku?

Ruski upad u promenljivi haos u Siriji bio je – i dalje je – rizičan poduhvat i to je jedan od razloga zbog kojih gospodin Obama pokušava da ostane što je moguće dalje od tog konflikta.

Gospodin Putin je, po svemu sudeći, imao različite planove – da obnovi status Rusije kao supersile, da u drugom pravcu preusmeri nezadovoljstvo Zapada koje se pojavilo posle njegove intervencije u Ukrajini, kao i da Vašingtonu pošalje jasan signal: Za Moskvu je neprihvatljiva promena režima.

U vezi s ovim poslednjim, prošle godine na zasedanju generalne Skupštine OUN, ruski vlastoljubivi političar oštro je kritikovao Zapad zbog čitave serije nesmotrenih postupaka u Iraku i u Libiji gde je likvidiranje Sadama Huseina i Muamera Gadafija otvorilo put masovnom krvoproliću i dolasku na vlast vojno-feudalnih lidera, što je stvorilo uslove za ekstremizam džihada.

Moskva ima pravo da u pogledu kotla koji se nalazi na Levantu istakne svoj dosledan stav i podršku današnjim vlastima, kako u Damasku, tako i u Bagdadu. Sjedinjene Države podržavaju Hajdera al-Abadija, premijera Iraka, međutim od 2011. Vašington uporno insistira da g. Asad, koji vodi surovi rat protiv sirijskog naroda, treba da ode.

Rusija u Siriji deluje zajedno sa Iranom, sa revolucionarnom vlašću koja je uspela da sruši poredak arapskih sunita pomoću šiitske osovine koja se prostire od Bagdada do Bejruta sa ograncima u Persijskom zalivu. Za razliku od toga, u Iraku se Sjedinjene Države nalaze u nepovoljnom savezu sa Iranom i deluju iza leđa g. Abadija, a takođe i protiv džihadista Islamske države.

Sve to su posledice invazije koju su Sjedinjene Države izvele 2003, zbog čega su se prvi put za nekoliko vekova na vlasti našli šiiti u zemlji koja se nalazi u samom centru arapskog sveta.

Stvara se utisak da g. Putin ima običnu strategiju koje se pridržava.

Međutim, to je rizična igra. Rusija se postavila na čelo šiitske arapske osovine koju vode Iranci i koja se nalazi u najeksplozivnijem regionu sveta.

Neprijateljski odnos Moskve prema sunitima koji čine ogromnu većinu u islamu može da dovede do negativnih posledica unutar ruskih granica, gde Islamska država i lokalni džihadisti imaju čvrsta uporišta na severnom Kavkazu. Sem toga, Moskva u Sirija ima u rukama bombu sa satnim mehanizmom koji otkucava.

Ispostavilo se da su sunitski ustanici, koje podržavaju Saudijska Arabija i Turska, jači nego što je Rusija smatrala. G. Asad ostaje na svom mestu, međutim Rusi sada sa malog rastojanja vide da on (kao i oni sami) kontrolišu ruševine.

Smanjena teritorija koja je lojalna Asadu i koju, prema tvrdnjama njegovih predstavnika, kontroliše režim, čine komadi sastavljeni od neposlušnih vojno-feudalnih vladara, ucenjivača i formacija narodne vojske. Moskva je verovatno došla do zaključka da ne može, dok ne raščisti sa ostalim elementima sistema, da odvoji Asadovu porodicu od struktura koje su se održale i opslužuju državnu bezbednost i u kojima ima mnogo predstavnika porodice i članova klanova.

Ipak, riskantna Putinova igra usmerena je na to da u punoj meri iskoristi utisak koji je nastao na čitavom Bliskom Istoku posle septembra 2013, odnosno da je nesposobnost g. Obame da realizuje obećana uzvratna dejstva zbog narušavanja „crvene linije“ i primene hemijskog oružja od strane Asadovog režima dokaz da se smanjuje uticaj Sjedinjenih Država.

U tom regionu teško je naći nekog ko bi poverovao u sposobnost ili želju Sjedinjenih Država da danas presudno utiču na rezultate procesa koji se u njemu odvijaju. U međuvremenu, g. Putin pokušava da se zbliži sa tamošnjim tradicionalnim saveznicima Sjedinjenih Država – Izraelom, Saudijskom Arabijom, Turskom i Egiptom.

Ruski predsednik održava dinamične i funkcionalne odnose sa izraelskim premijerom, Benjaminom Netanjahuom, kao i sa Muhamedom bin Salmanom, zamenikom prestolonaslednika Saudijske Arabije i uticajnim čovekom koji deluje na kraljevskom tronu. Po svemu sudeći, Putinu je pošlo za rukom da formira društvo uzajamnih pohvala vlastoljubivih vladara (posle osmomesečnog prekida) sa predsednikom Turske, Redžepom Taipom Erdoganom i Abdelom Fatahom al-Sisijem, bivšim generalom, a sada predsednikom Egipta. Sem toga, g. Putin nastoji da oni izglade svoja međusobna neslaganja. On je takođe ponudio da preuzme ulogu posrednika u zaključivanju sporazuma između Izraela i Palestine, koja je posle odustajanja Sjedinjenih Država ostala slobodna i koju uglavnom čine retoričke fraze, ali, ona je uz to i potvrda Obaminog neuspeha.

Uspesi g. Putina na Bliskom Istoku izgledaju neverovatno dobro, i mada su, po svemu sudeći efemerni, ipak, Sjedinjene Države izvode iz takta. Pitanje je u kojoj meri će serija taktičkih uspeha, koji su očigledno ostvareni na račun slabljenja pozicije Sjedinjenih Država, izgledati kao strategija.

Malo ko veruje da će Rusija – pokušavajući da istovremeno uspostavi partnerske odnose sa šiitima i sunitima, ili sa Izraelom i Iranom – moći da stvori čvrst i pouzdan savez u regionu u kojem je ona uvek bila smetnja i prepreka. Međutim, evo šta u vezi s tim kaže turski funkcioner visokog ranga koji se bavi pitanjima Rusije i Bliskog Istoka: „Ako ti neko donosi dobro jelo glupo je odbiti ga.“

Izvor: Fakti