Глобална пореска пљачка

Девет стотина милијарди долара годишње. Толико пореза годишње утаје мултинационалне компанијe земљама у развоју на чијем терену послују, тврди Светска банка. Упркос распрострањеном уверењу да је корупција главни окидач глобалног сиромаштва, 60 пореских рајева и банкарска арена у Лондону и Вашингтону имају много већег удела у тој пошасти, сматра Изабела Мослеман, предавач на Лондонској школи за економију и политичке науке (ЛСЕ). Корупција државних службеника земље у развоју кошта око 30 милијарди долара годишње или тек три одсто суме коју оне изгубе од страних пореских махера.

Истовремено, уместо да економски развој темеље и на новцу од пореза које би уредно плаћале стране фирме, земље у развоју често егзистенцијално зависе од међународне помоћи. Сума новца коју земље у развоју годишње губе због пореских махинација транснационалних компанија три пута је већа од износа финансијске помоћи коју им удељује спољни свет, израчунала је Организација за економску сарадњу и развој.

У преводу: лавина новца која из земаља у развоју (илегално) тече ка богатијем делу света далеко је већа од пара које примају на име помоћи. Питање је да ли би земљама у развоју уопште била потребна страна помоћ ако би стотине пребогатих страних фирми реално приказивале добит остварену на сиромашним теренима?

Уместо тога, лавовски део зараде ултракапиталиста остварене широм света слива се на рачуне пореских рајева – очито је из недавног случаја „Луксембург”.

Више од 340 мултинационалних компанија и финансијских институција (од канадског државног пензионог фонда до „Амазона” и низа аустралијских компанија) годинама је, наиме – преко локално отворених ћерки фирми – плаћало занемарљиве порезе у Великом Војводству.

Колико 2003. године, Жан-Клод Јункер, данашњи председник Европске комисије, а ондашњи премијер Луксембурга, објаснио је у парламенту Луксембурга како је „Амазон” регистровао свој бизнис у тој европској државици.

„Долазак ’Амазона’ у Луксембург резултат је наше коректне пореске политике, коректне инфраструктуре, али и жилавих преговора са менаџментом групе. Разговори су вођени у Америци и овде, код куће, и нисам их водио сам”, амерички „Волстрит џорнал” цитирао је изводе из Јункеровог говора пре 11 година у издању од среде.

Теоријски, баснословне пореске махинације почињу најавом појединих траснационалних компанија да би у одређеној земљи у развоју покренуле нови бизнис. Иза тога отварају подружницу у неком од још активних пореских рајева широм света. Од власти у дотичној земљи у развоју компанија затим захтева максималне пореске овластице и могућност да што је могуће већи део профита избаци напоље. Обично на конто у пореском рају. Остварени производ затим по минималној цени мајка фирма продаје ћерки, која га у „рају” приказује као свој резултат. Иза тога велика фирма, мешајући пословне улазе и излазе, на предусретљивом терену намирује минимални порез.

Пракса никако није тајна. Како другачије објаснити чињеницу да је на Кајманским острвима (52.000 становника) лане било регистровано  92.000 офшор компанија са обртом од око 1,4 билиона долара? Истовремено, 10 водећих директних страних инвеститора у Нигерији јесу компаније регистроване у Швајцарској, Панами, Луксембургу и на Маурицијусу, наводи извештај ММФ-а.

Пластичних примера баснословних пореских махинација страног бизниса науштрб земље домаћина има прегршт. Тако је анонимна компанија са Девичанских Острва недавно по багателној цени купила рудник у ДР Конгу, да би га затим преко ћерке фирме у пореском рају препродала по тржишној цени. Избегавши да плати одговарајући порез, страна фирма лишила је владу у Киншаси прихода од 1,35 милијарди долара, што је двоструко већа сума од оне коју ДР Конго годишње издваја за здравство и образовање.

Где је отишао новац од препродаје конгоанског рудника?

У Луксембург? Делавер у Америци? На Маурицијус?

Глобална хајка на пореске рајеве од случаја „Луксембург” не занима само осиромашени Запад. „Откриће размера пореских махинација у Луксембургу представља обрт у глобалној потери на пореске рајеве”, сматра Ронел Палан, професор међународне политике на Сити универзитету у Лондону.

Бриселској фамилији данас може бити важно да ли је нови председник Европске комисије Жан-Клод Јункер од 1995. до 2013, док је био премијер у Великом Војводству, знао или кумовао селективној  пореској политици према стотинама пребогатих фирми. Највећи део активних пореских рајева и данас се налази под јурисдикцијом држава чланица Групације 7.

Након откривања случаја „Луксембург”, мегапореска утаја не интересује само Запад. Сада и земље у развоју интересује колико су опљачкане вишедеценијском праксом пореских махинација утицајних фирми.

Аустралија је већ најавила да ће управо то питање директно поставити на предстојећем самиту Г-20 у Бризбејну.

Извор: Политика