momir bulatovicСветски финансијски рат дошао је до фазе усијања. У таквом сукобу нема добитника. Сви губе, само што ће неко изгубити више, а неко мање. На нашу жалост, ми нисмо на неутралној страни. Зато што је, хтели то или не, мислили да се то дешава негде са стране и у великоме свету, тај рат већ ушао у наше џепове. Ово за „Вечерње новости“ прича економиста Момир Булатовић, премијер некадашње Савезне Републике Југославије.

– Данас банка из Србије обавештава црногорску банку да више није у стању да, сходно принципима слободног банкарског пословања, гарантује за трансфере који се дешавају из Црне Горе ка Србији, а из Србије према свету. Сви смо ушли у тај велики рат и постали обвезници америчке пореске службе. То је последица ФАТКА, који је недавно ступио на снагу и који спречава малверзације америчких пореских обвезника, али се односи на све грађане света и на све нас који имамо нешто новца у банкама.

Како објашњавате своју тезу да је светска економија на нивоу од пре Првог светског рата?

– Када финансијски капитал преузме потпуну превласт долази до неравномерне дистрибуције материјалних добара унутар самих држава, што узрокује повећање социјалних тензија и сукобе између држава. Зато се може рећи да је данашња ситуација са економског становишта у потпуности налик оној која је довела до Првог светског рата.

Прогнозирате нову кризу у САД, а ми се још нисмо опоравили ни од рецесије из 2008. године.

– Одељење 16 најутицајнијих обавештајних заједница САД од 2006. године спроводи пројекат „Пророчанство“. Резултати које су недавно објавили су узнемирујући за америчку јавност и америчку економију. Тај пројекат има за циљ да установи какве ће последице бити на функционисање америчке привреде и државе када долар више не буде светски новац. Закључак је да ће пад животног стандарда у Америци износити убедљивих 25 одсто, а да ће рецесија која ће уследити трајати најмање 25 година. У свету је општа потера за златом. Немци, Руси и Кинези га највише купују управо зато што се сви припремају за неминовни тренутак слома америчког долара. Када ће се то десити, нико поуздано не зна.

Број богатих у свету расте, а у исто време се екстремно повећава број сиромашних. Има ли то везе са финансијским ратом?

– Нажалост, то се увек дешава када финансијски капитал постане сам себи сврха. Једна од већих битки изван сцене јесте сукоб између америчког и немачког начина управљања. Немачка као најјача економска сила има традиционални однос и њен менаџмент подразумева да је радна снага људски капитал, док Американци сматрају да је радна снага трошак, који мора да се смањи. Имате огромну незапосленост у Америци и велику експанзију запошљавања у Немачкој, зато што они „гаје“ своје раднике и имају системе управљања капиталом који много личе на самоуправљање. У њиховим предузећима, рецимо „Фолксвагену“, 50 одсто чланова управног одбора су запослени, а другу половину представљају ситни акционари. Сатница радника у Немачкој је 67 долара, а исти тај радник који ради у Тенесију у Америци има 20 долара. Сукоб се дешава због оних један одсто екстремно богатих Американаца који данас управљају САД. Не можемо се ми љутити на Американце, него на тај један одсто њихове незајажљиве и похлепне елите.

Слушамо политичаре из ЕУ који нам причају да је Србија „на добром путу“, у то нас уверавају и домаћи политичари, али људи све лошије живе…

– Мени се чини да се сви ми овде у Европи крећемо једном забрињавајућом путањом „широм затворених очију“. Не желимо, једноставно, да видимо како Европа не може да има никакве користи од тога да бива гурана у сукоб са Руском Федерацијом или одмицана од Кине, која је највећи произвођач материјалних добара. Али, ми живимо у свету у којем не можете да постанете политичар уколико немате значајну финансијску подршку. Не можете бити изабрани било где уколико иза вас не стоје неки утицајни фондови, а они припадају банкама. Тако да се налазимо у оној ситуацији коју сами амерички аналитичари описују као стање у коме су њихови конгресмени и сенатори, укључујући и председника Америке, лутке у рукама Волстрита.

А како се наши политичари сналазе?

– Према нашим политичарима не бих био критичан из простог разлога што се још надам да они нису отворили очи и да не виде шта се спрема. Непријатно је када некоме кажете да је рат у току. Чак и када мојим колегама дајем материјалне чињенице, људи то не желе да виде. Али, то уопште не спречава тврдњу да се то дешава и да ће имати велике и трајне последице.

Има ли бојазни да финасијски рат прерасте у стварни?

– То није неминовно, али није ни искључено. Да би се спречио тај негативни сценарио, неопходно је погледати и сагледати узроке и последице финансијског рата који се дешава негде скривено, далеко од очију јавности, која чак и не жели да то све скупа види.

Рекли сте једном приликом да је настојање Србије и Црне Горе да уђу у ЕУ залудан посао. Да ли остајете при том ставу?

– Извесно је предвидети да ће кретања у ЕУ довести до формирања три групе земаља. На челу једне ће бити Немачка, другу ће покушати да формира Француска, а да већ постоји трећа група земаља које нико више не узима за озбиљно, на чију су патњу толико навикли. Није случајно што је сада речено да пет наредних година неће бити проширења. Зато бих волео да наши политичари, и у Србији и у Црној Гори, схвате да не могу за четворогодишњи мандат, колико траже од народа, да поставе циљ за који су сигурни да се неће остварити наредних година. Можемо ми сви да будемо за Европу или против ње, али то питање у наредних пет година неће бити разматрано. А има много ствари које овде морамо да разрешавамо у циљу нашег опстанка.

bulatovic-milosevic

Зашто сте противник европских интеграција?

– Шест година сам био највећи еврофанатик. Изучио сам све те пројекте и све је то некако држало воду до 2008. године када је почела светска економска криза. Онда, као економиста, видите да једноставно владе у Америци и ЕУ не желе да спрече тај канцер који је произвео светску економску кризу. Настала је такозвана политика „лаког новца“. Ми смо то прошли 1993. године, када смо решавали проблеме реалне економије на тај начин што смо штампали новац и сви се сећамо у каквом је то краху завршило. Неминовно је, ни Америка ни ЕУ нису изузете од примене економских и општих социјалних законитости. Они могу, захваљујући свом утицају и богатству, да одложе крах, али ће се он десити. Он се догодио 2008. године и када Европа није реаговала на начин да сачува своје јединство, да сачува и ојача евро и да се супротстави Америци, одакле је иницијални импулс дошао, онда сам ја посто евроскептик.

Каква је судбина евра?

– Евро је успешан, али чисто политички пројекат. У економском смислу, евро је поделио ЕУ и разорио привреде чланица такозване периферије. Јединствена валута је дубоко разјединила ЕУ.

 Шта мислите о новим мерама Владе Србије?

– То је изнуђени потез да направите штедњу и чини ми се да су постављени циљеви у дубокој супротности са планираним средствима за њихову реализацију. Али, да ја не будем ни злонамеран, ни добронамеран, препоручујем да се проуче искуства која су латиноамеричке земље имале у односу на кризу јавног дуга, као што има ЕУ. Претходна приватизација је била равна катастрофи и онда у најмању руку морате да се забринете када видите да неко одједном продаје 500 предузећа. Никада и нигде се тако крупни проблеми нису могли разрешити на тај начин. Бојим се да данас, овде, Владу Србије саветују монетаристи, а они доказано праве грешке и то грандиозно велике. Неће никакав механизам кроз новац и неке стране инвестиције да подигне тај основни проблем економије.

 Да ли Међународни монетарни фонд нуди праве рецепте за излазак из кризе?

– Ухвати ме понекад страх када чујем да ММФ треба да да неко мишљење. ММФ је постао веома значајна институција откад је избила светска економска криза, али у односу на време пре тога он има дупло мање средстава на располагању. Како једна институција која треба да даје новац може да буде значајна ако има све мање новца? Очигледно је да се ту ради о неком политичком диктату, који доказано није донео решење ни бољитак онима који су пре нас били изложени тим саветима.

Тренутно се бавите искључиво светском економијом, али да ли бисте се и под којим условима вратили у политику?

– Сматрам да ово није време за политичаре. Састав Европске комисије најбоље показује да је ово време у коме политичари треба да буду безлични људи, који ће остваривати неке тајне и чудовишне налоге против сопственог народа, а често и против сопствених уверења. Зато мислим да је ово време економије и ја се са највећим задовољством враћам тој својој првој љубави.

Како данас гледате на период владавине Слободана Милошевића?

– Потпуно сам уверен да сва историјска дешавања представљају снажан алиби за политику Слободана Милошевића. Оно што ме интимно боли јесте то што Србија још нема снаге да се суочи са чињеницом да је он мртав, а његова породица ускраћена за елементарна грађанска и људска права. Просто не видим перспективу Србије у којој удовица нема право на пензију, или где се воде судски поступци који трају бесмислених осам година. Задатак Удружења „Слобода“, на чијем сам челу, јесте да се обратимо државним органима Србије и да се макар на десетогодишњицу смрти Слободана Милошевића Србија одужи свом председнику, о коме људи могу да мисле једно или друго, али који неспорно заслужује сва права и почасти које имају сви председници Србије.

Санкције

Потез Црне Горе да уведе санкције Русији је трагикомичан – сматра Момир Булатовић. – Они формално јесу увели санкције, званично кад причају у црногорској јавности кажу да нису, а стварно се дешава као да то никога више није ни брига. Мислим да Руси нису нешто посебно потресени око свега тога.


Извор: Вечерње Новости

Оставите коментар

Оставите коментар на Историјска дешавања као алиби политици Милошевића

* Обавезна поља