Италија у грчкој причи

Економија Италије трећа је по снази у еврозони и стога би њен колапс за ЕУ био много већи проблем од кризе у Грчкој. Италија има велике тешкоће, али да ли је уопште примерено говорити о грчком сценарију?

Пре само неколико година финансијски колапс Италије деловао је као готова ствар. Мамутски дугови упарени са гломазним јавним сектором претили су да повуку трећу економију еврозоне у дубоку рецесију, а са њом и читаву Европу. Хор гласова који најављују пропаст Италије у међувремену се стишао, а инвеститори су на берзама престали да се кладе против Италије. Но то не значи да су у Италији сви одахнули.

Радни август

Недавно сам у Риму налетела на бившу комшиницу која заједно са сестрама води традиционалну породичну пекару и посластичарницу на северу града. Каже ми да је недавно била на кратком одмору у Грчкој, а онда се вратила у Рим да радно проведе већи део лета. Пре неколико година су прекинули деценијску традицију која је у Риму била нешто попут светиње: наиме, раније су такве посластичарнице затваране током читавог августа.

„Људи просто више нигде не летују“, каже ми Синзија, „а уз економску кризу ми више не можемо да приуштимо губитак муштерија. Не смемо да затворимо ни на недељу дана.“ Прошли су и дани када је моја пријатељица у посебним приликама чашћавала муштерије бесплатним колачима. „Током рецесије смо морали да радимо напорно како бисмо проширили круг муштерија јер сви веома пажљиво троше новац. Најчешће одаберу неколико специјалитета, а остатак спреме код куће.“

Као и многи сународници, Синзија се прилагодила ослабљеној куповној моћи у Италији, али је успела да прегура шпиц кризе без отпуштања радника. Такође као и многи Италијани, ова жена погоршање економског амбијента не види као нешто привремено што ће нестати колико сутра. Беспарицу сматра новом италијанском реалношћу.

Реформе или шарена лажа?

Не помаже ни то што статистике бележе благи опоравак економије. У прошлом кварталу је привреда порасла за одлична три одсто, углавном захваљујући аутомобилској и индустрији машина, које су и даље важни елементи привреде. Премијер Мате Рензи то тумачи као успех политике запошљавања своје владе у оквиру које су смањени намети на плате, уведени јачи подстицаји за отварање радних места и пореске олакшице за оне који мало зарађују. Рензи још каже да је незапосленост пала, а да посебно радује повећање броја сигурних, дугорочних уговора о раду.

Многи стручњаци су другачијег мишљења и тврде да се ради о спину Рензијеве владе. Наиме, велики број људи је трајно напустио тржиште рада због чега се више не воде као незапослени док већи број сталних уговора не значи већи број запослених – него да су они који су већ радили сада добили нешто боље услове. Чак се и раст привреде може објаснити факторима који немају много везе са политиком Владе у Риму – пад цене нафте, слабији евро који поспешује извоз, више позајмица по нижим каматама захваљујући политици Европске централне банке… Сви ти фактори могу поново да се промене преко ноћи, овог пута на уштрб Италије.

Млади енергични Рензи то не признаје. Ове седмице је објавио свој „пакт са Италијанима“ који подразумева одрицање државе од 50 милијарди евра пореског новца у наредних пет година. Укида се и омражени порез на имовину за први стан.

Грчки сценарио?

Италијански јавни дуг остаје међутим на непријатно високом нивоу од око 130 одсто годишњег домаћег производа. У Европи је једино Грчка задужена више у односу на снагу привреде. Рензи је реторички подржавао владу у Атини у захтевима да се попусти европска политика штедње. Али чак је и италијански премијер поручио колеги Алексису Ципрасу да прихвати последњу понуду поверилаца. Рензи је итекако свестан да би његова земља у случају Грекситанеповратно остала без 40 милијарди евра, колико је уложила у спас Грчке.

О функционисању италијанске државе се и даље с пуним правом може набројати низ општих места: неефикасан и скуп јавни сектор, порески баласти и тврдокорна корупција. Упркос томе, овде мало ко верује да би Италија могла да буде следећа Грчка. „Једини ризик је да велике финансијске институције одлуче да нападну Италију“, каже Алфонсо Пекораро Сканио, бивши министар у влади Романа Продија. „То се већ десило пре неколико година, када су веровали да нисмо довољно јаки. Ситуација сада делује стабилно јер смо прихватили неке реформе које су тражиле те финансијске институције.“

Пекораро Сканио је забринут за Грчку на други начин – пита се шта та криза открива о данашњој Европи и њеној будућности. „Европски пројекат је био пројекат солидарности, заједничког раста и избегавања нових ратова. А сада гледамо неку врсту економског рата Немачке и Грчке“, каже он. Али додаје: „Наравно, ми морамо рећи Грцима да морају да спроводе реформе.“

Сагласна је и моја римска пријатељица Синзија. Када је недавно била на једном грчком острву, ни у хотелу ни у ресторанима није добијала фискалне рачуне. „Италија има своје проблеме. Али Грчкој ће требати много да ухвати прикључак са остатком Европе – чак и са Италијом.“

Извор: Дојче Веле