Kad nema Tita dobar je i Soroš

Na inicijativu Fonda za otvoreno društvo na FPN je organizovan zatvoreni sastanak vlasti i opozicije.

FPN je za tu priliku bio svečano ukrašen. Na zidu učionice, odmah iznad katedre, umesto slike druga Tita visio je gospodin Soroš. Tito je, dakle, izvisio, na red je došao Soroš. Učionica se zapravo zove slušaonica mada bi, uzimajući u obzir profil stručnjaka koji se tu iskivaju, pravo ime moralo biti – poslušaonica.

Predstavnici vlasti nisu, u znak pozdrava, pružili ruku opoziciji na što im je opozicija odgovorila istom merom.

Privilegovani novinari, koji su tajnim vezama saznali za sastanak, tvrde da je bilo predloga da, umesto ruku, jedni drugima pruže lakat, ali se i od toga odustalo zbog straha da bi tabloidi to iskoristili da još jednom okaljaju svoje ruke do lakata.

Sastanku nije prisustvovao ni jedan predstavnik pokreta „1 od 5 miliona“ što je dekan fakulteta, otvarač sastanka, obrazložio činjenicom da fakultet ne raspolaže slušaonicom za 5 miliona polaznika poslušnika.

Pod budnim okom Nevladinih organizacija prozapadne orijentacije predstavnici dela vlasti i dela opozicije delom su se složili da se ni u čemu ne slažu. Nisu ni ovog puta propustili priliku da propuste priliku za mogući dijalog.

Dijalog, kako objašnjavaju organizatori, nije ni bio predviđen. Kao i izjave posle zatvorenog sastanka. Pričalo se, srećom, malo i skoro šapatom jer su učesnici osećali svu težinu mučnine od zatvora. Uz sendviče nije bio predviđen i ricinus.

Za sam razgovor je važilo pravilo Chatham House što će reći da je svako mogao o svačemu svašta da priča ali da to niko ne sme izneti u javnost. Svi su bili prinuđeni da se prave gluvi i nemi što učesnicima nije teško padalo jer i inače ono što oni iznose i saopštavaju javno niko ne sluša ni tajno. Osim kad je u pitanju prisluškivanje.

Postoji i nagrada Čatam haus čiji je najslavniji laureat nama dobro znana Hilari Klinton. Ona je tu nagradu zaista zaslužila jer sve što je ona pričala vetar je nosio ne obazirući se na pravilo Čatam hausa.

Posle završenog sastanka učesnici su se razišli svako na svoju stranu što i nije bilo prvo razilaženje. Vlast je otišla na dobro plaćene položaje, opozicija, kao što je i red – na ulicu, a nevladine organizacije na jasle stranih dobrotvora koji se u domaćem žargonu tako zovu jer svoju poslugu zaista dobro plaćaju.

Razgovor koji nije bio dijalog, nije ni dogovor, pogotovu ne pregovor, u suštini je bio, kako su neovlašćeno izjavili organizatori, konstruktivan. Ipak je pao dogovor, neko kaže u vodu, da se još jedan sastanak organizuje u najkraćem roku i da i on takođe bude konstruktivan. Optimisti se nadaju da će tako konstrukcija po konstrukcija stvoriti uslove da se više ne protestuje protiv rekonstrukcije Trga republike, konstrukcije Beograda na vodi i fontane na Slaviji, gondole, metroa, pruge Beograd-Bar, i koridora koji ne vodi na jug. Za uzvrat i u znak zahvalnosti za razumevanje svega nerazumnog vlast je pristala da predstojeće izbore – bojkotuje.

Sve u svemu – tresla se Gora, rodio se Milo. A najbolje bi bilo kada bi se na sledeći zatvoreni sastanak pozvali svi zainteresovani i najodgovorniji, najvažniji, najviđeniji, naj-u-svakom-slučaju, sa jedne i sa suprotne strane pa onda da se poslušaonica zatvorenog sastanka nikada ne otvori.

Sastanak bi nosio zvanični naziv: Spasonosni dogovor iza večno zatvorenih vrata.

Izvor: Stanje stvari