Kako sam postao kriminalac

Istog dana kada je ukrajinsko tužilaštvo podiglo optužnicu protiv Silvija Berluskonija, za krivično delo koje predviđa do osam godina zatvora, kijevski Savet za nacionalnu bezbednost i odbranu Ukrajine je stavio i moje ime na listu „ratnih kriminalaca“. Kao i bivšeg italijanskog premijera, terete me za „nezakonit ulazak na teritoriju Ukrajine“ i saradnju sa „okupacionim režimom na Krimu“. Silvio Berluskoni je posetio Krim, tamo se sastao sa Vladimirom Putinom i razgovarao o privrednoj saradnji.

Međutim, ja nikada u životu nisam bio na Krimu. Ni pre referenduma, ni posle njega. Istina, dva puta sam dobijao pozive da, različitim povodima, posetim Krim. Ali zbog posla i porodičnih obaveza nisam mogao na te pozive da odgovorim potvrdno. Ukrajina će, tako, postati jedna od retkih zemalja u kojoj možete da krivično odgovarate samo zato što vas je neko pozvao u goste. Tako nešto se dešavalo u nacističkoj Nemačkoj posle paljenja Rajhstaga 1933. godine, u Sovjetskom Savezu za vreme čistki, ili u Titovoj Jugoslaviji 1948. godine za vreme progona IB-ovaca (to su one priče kada islednik zaključuje: „Kriv si jer imaš razglednicu Moskve na kredencu.“). Gledano sa pravno-formalne strane, ja već razmatram mogućnost da li ima prostora da se malo bavim „omiljenim srpskim sportom“: da tužim državu Ukrajinu i tražim debelu odštetu. Pa ako treba, da se teramo do Strazbura. Ovde se radi o gruboj kleveti i neko za to mora da odgovara. Ako već u Kijevu žele da glumataju pravnu državu (inače, stepen korupcije u današnjoj Ukrajini je toliki da se čak i Srbija može nazvati idealno uređenom državom), pa podižu optužnicu i protiv Silvija Berluskonija, onda treba da znaju da to podrazumeva i odgovornost. Za greške se mora odgovarati. I platiti.

Ipak, politička dimenzija svega ovoga je mnogo važnija. Ja mogu da živim normalno i ako mi tamo neki sud doživotno zabrani ulazak u Ukrajinu. Ali, država Ukrajina ne može da živi normalno sa ovakvim režimom.

Sebe smatram prijateljem Ukrajinaca. To je divan i ponosan narod, narod Tarasa Ševčenka i Nikolaja Gogolja. Nekada sam uradio i jedan ogled o narodotvornom procesu Ukrajinaca. Međutim, ukrajinski narod je jedno, a ukrajinske vladajuće strukture nešto sasvim drugo (u vlasti je toliko polusveta, da se ne mogu nazvati „vladajućom“ ili „političkom elitom“).

Ovakva Ukrajina nema budućnost. Nju će neke zapadne sile koristiti kao sredstvo za obračun protiv Rusije, sve dok ne pogine i poslednji ukrajinski vojnik. Zašto bi u sprovođenju „strategije obuzdavanja Rusije“ ginuli američki i britanski vojnici? Ukrajinska krv je besplatna.

Nažalost, glasovi razuma iz samog Kijeva, koji su upozoravali na ono što se dešava i kakve će to posledice ostaviti, surovo su ugušeni. Zato je ubijen Oleg Buzina. Na njega podsećam jer smo pripadali istoj generaciji, delili iste stavove, ne samo o budućnosti Ukrajine, već i šire, o uređenju sasvim novih odnosa između slovenskih i pravoslavnih naroda. Bio je veliki intelektualac, pisac i javni radnik kojem nije nedostajala hrabrost. Ubijen je ispred ulaza u zgradu u kojoj je živeo, u Kijevu, dok se vraćao iz jutarnjeg bakaluka. Iza njega su ostali žena i maloletna ćerka.

Ukrajina tone u nasilje, diktaturu korumpiranih i ucenjenih političara koji nemaju podršku naroda za ono što rade; njenom teritorijom špartaju privatne vojske tajkuna i ekstremisti iz nekoliko neofašističkih formacija. U današnjoj Ukrajini se gubi glava zbog suprotstavljanja fašistima. Ili se dospeva na listu „ratnih kriminalaca“.

Ukrajinu tek čekaju velika iskušenja. Za to Ukrajinci ne treba da krive Rusiju, a još manje one koji putuju Krim. Problem nije ni u Moskvi, ni u Simferopolju, ni u Sevastopolju, ni u Berluskoniju. Problem je u centru Kijeva. I ako ga Ukrajinci tamo ne reše, sasvim je moguće da Ukrajina ne preživi kao država. A to će onda ostaviti mnogo šire posledice geopolitičkog karaktera, o kojima i u Srbiji treba razmišljati.

Izvor: Večernje Novosti