Karganović o povezivanju „Oluje“ i Srebrenice

Advokat iz Amerike Stefan Karganović o „ukazivanju“ mita o Srebrenici tokom hrvatske proslave akcije „Oluje“: Da bi opravdao milionske žrtve svojih „humanitarnih intervencija“ po svetu, Zapad, a od ove godine ni Zagreb, ne prezaju od falsifikata

Proterivanje 250.000 Srba iz Hrvatske i temeljno zatiranje svakog njihovog traga na ovim prostorima tokom prošlonedljnog obeležavanja ovog događaja u Hrvatskoj dobilo je novi đavolji žig. Srbi su, čulo se iz zvaničnog Zagreba, zatrti da bi se od Mladića spasli muslimani iz Bihaća!

Akcija hrvatske vojske i policije „Oluja“ imala je humanitarni karakter – čulo se na Kninskoj tvrđavi 5. avgusta iz usta Kolinde Grabar Kitarević, zatim Pitera Galbrajta, bivšeg ambasadora SAD u Hrvatskoj, i „majke Srebrenice“ Munire Subašić.

Piter Galbrajt ovako je na jednoj televiziji elaborirao hrvatski „humanitarni intervencionizam“:

– Nakon što je Srebrenica pala, Mladić je usmerio pozornost na Bihać i tamo je operisao na isti način, mogli smo očekivati novih 40.000 mrtvih mladića i muškaraca. NATO nije bio spreman umešati se da bi spasao Bihać. Jedina alternativa je bila da Hrvati krenu u akciju i spasu Bihać. Ako želite znati ko je odgovoran za operaciju „Oluja“, to je Ratko Mladić…

Hrvatska predsednica iz Knina je poručila:

– Akcija „Oluja“ sprečila je pad zaštićene zone Bihać.

Stefan Karganović, advokat iz Čikaga, koji poslednjih šest godina živi i radi na ovim prostorima i bavi se slučajem „Srebrenica“ ukazujući na ovaj, do sada u svetskoj i domaćoj javnosti neprimećeni „kvalitet“ hrvatske vojne operacije, tvrdi:

– Agresija 1999. je bila zgodna prilika da se testira upotrebljivost doktrine humanitarne intervencije navodno radi spasavanja ugroženog stanovništva, pod izgovorom sprečavanja „nove Srebrenice“. Eksperiment je preko očekivanja uspeo i srebrenički narativ je maštovito evoluirao. Stvoren je emotivni, propagandistički izgovor za intervencionističku politiku, uprkos odredbama međunarodnog prava.

* Kasnije primenjene i na brojnim drugim mestima u svetu…

– Irak, Libija i Sirija napadnute su posle propagandne pripreme kojom je zapadno javno mnjenje ubeđeno da se te zemlje nalaze na ivici humanitarnih katastrofa koje se samo vojnom intervencijom mogu sprečiti. Bilans tih intervencija, inspirisanih brigom da se ne ponovi Srebrenica, višestruko prevazilazi najveće procene žrtava u Srebrenici. U Iraku je poginulo do milion ljudi, u Libiji oko 75.000, a u Siriji, po najumerenijim procenama, ima oko četvrt miliona žrtava…. Podjednako post festum i apsurdna je i priča lansirana u Kninu pre nekoliko dana, da je operacija „Oluja“ u avgustu 1995. navodno izvedena da bi se sprečila „Srebrenica u Bihaću.“

* Muslimani iz Iraka i Sirije do Tunisa i Libije danas su imigranti na vratima Evrope, koja ne zna šta će sa njima.

– Vreme je da muslimani usvoje kritički stav svog uglednog islamskog teologa Imrana Hoseina i da se upitaju šta je istina, a šta laž u srebreničkom narativu koji im je serviran. Za Hoseina nema nikakve sumnje da se oko Srebrenice dogodio ratni zločin nad muslimanskim življem, ali je ovaj teolog politiku koja nameće stav da su Srbi počinili genocid nad muslimanima nazvao mračnom i kazao da tu politiku sprovode iste institucije koje su dozvolile da se dogodi masakr u Srebrenici. On je još zamolio svoje istovernike da „prestanu da primaju naređenja iz tržnog centra“ nego da ih crpe iz Kurana.

* Ukazujete da je priča o genocidu u Srebrenici ružna propaganda rođena zbog namere da se napravi „Oluja“ nad Srbima iz Krajine?

– Profesor Žak Elil, francuski stručnjak za propagandu, primetio je kako se u diskursu našeg vremena narativi gotovo neprimetno smenjuju. Srebrenička priča je neprimetno evoluirala od prvobitne namene – propagandnog pokrića za hrvatsku operaciju „Oluja“ u avgustu 1995. do mača na srpskom vratu jula 2015. u SB UN. „Da nije bilo Srebrenice, ‘Oluja’ bi bila moralno i politički nemoguća“, otvoreno je priznao tadašnji američki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt. Potom je 1999. agresijom na SRJ porođen „humanitarni intervencionizam“ kao smokvin list za nelegalnu primenu vojne sile protiv „neposlušnih država“. Povratkom priče o genocidu u Srebrenici na Kninskoj tvrđavi avgusta 2015. može se posmatrati kao zatvaranje ružnog krvavog srebreničkog kruga.

* Vi tvrdite da se zbivanja oko Srebrenice ne mogu nazvati genocidom.

– Po svim merilima, ako se u Srebrenici zaista dogodio genocid, način i posledice su vrlo netipični za događaje takve vrste. Da pođemo od posledica, izgleda da se nakon uspešno izvršenog genocida učešće ciljne grupe određene za uništenje u ukupnom stanovništvu – znatno povećalo. Prema popisu iz 1991, muslimani su predstavljali 43,47 odsto stanovništva Bosne i Hercegovine. Po popisu iz 2013. godine, njihov procentualni udeo se od tada povećao na 48,4 odsto ukupnog stanovništva.

* Priča o Srebrenici, prema vašem istraživanju, ima svoj tok.

– Zvaničnim institucijama kao što su Armija i Vlada BiH trebalo je do polovine 1996. godine da prepoznaju „genocid“ koji se navodno dogodio prethodnog jula. U izveštaju višoj komandi u Tuzli majora Ramiza Bećirovića, zastupnika komandanta 28. divizije Armije BiH, koja je izvela proboj iz Srebrenice prema Tuzli između 11. i 17. jula 1995, pod datumom 11. avgusta, govori se o teškim gubicima u borbama sa Vojskom Republike Srpske. Ali, Bećirović ne spominje niti aludira na masovno streljanje zarobljenika ili genocid. U izveštaju parlamentu Federacije BiH „Uzroci pada Srebrenice i Žepe“ od 23. februara 1996. načelnik štaba Armije BiH Rasim Delić navodi razne faktore, ali o streljanju zarobljenika nema ni reči, mada je dosijei obaveštajnih agencija do tada trebalo da budu prepuni podacima o tome, da ih je bilo.

* Kada kreće priča i genocidu u Srebrenici?

– Učesnici Dejtonske konferencije krajem novembra 1995. saglasni su u tome da na tom skupu o Srebrenici nije bilo reči. Tačnije, da Alija Izetbegović nije pominjao „genocid“ niti je pokušao da za račun toga iščupa neki ustupak ili stekne prednost. Svi koji su upućeni u Izetbegovićev pregovarački stil složiće se sa time da ga ništa ne bi sprečilo da upotrebi „genocidnu kartu“ da je raspolagao makar prividno čvrstim dokazima.

* Narativ o Srebrenici koji je na snazi ne prestaje da svađa pravoslavne i muslimane.

– Profesor Žak Elil u svojoj znamenitoj studiji „Propaganda“ pokazuje kako je priča o genocidu u Srebrenici pretvorena u osnivački mit nove nacije. Srebrenica je postala ubojito oruđe postmodernog etno-inženjeringa u BiH. Postala je sredstvo ne samo za opštu mobilizaciju etničke svesti među muslimanskim stanovništvom i to ne samo u BiH. Proces je obuhvatio islamizovane Slovene na susednim područjima Srbije i Crne Gore, i samim tim potencijalno se pretvorio u činilac regionalne destabilizacije. Političkoj eliti u Sarajevu, kao simbol kolektivne patnje i ugroženosti, Srebrenica služi za projekciju prekograničnog uticaja.

* Srebrenici skupo plaćaju muslimani širom sveta?

– Sve to Srebrenicu čini jednim od najznačajnijih kohezionih faktora koji svojom negativnom energijom objedinjuje nacionalnu svest novokomponovanih Bošnjaka. Propagandna verzija događaja služi za raspirivanje opšteg besa protiv zapadnog sveta koji je, navodno, u svom dvorištu ravnodušno dopustio takav planetarni zločin protiv muslimana. Sa druge strane, realan efekat Srebrenice, kao podloge za doktrinu „humanitarne intervencije“, bezobzirno je uništenje preko milion muslimanskih života tokom agresivnih ratova vođenih da bi se „sprečila nova Srebrenica“.

Izvor: Večernje Novosti