Кисинџер – Греше и Запад и Русија

ВАШИНГТОН– После неуспелог покушаја да се у Паризу успостави дијалог нове украјинске владе и Русије, а вероватно случајном подударношћу само мало после вести да ће на Криму бити организован референдум о присаједињењу Русији, секретар за штампу Беле куће обелоданио је садржај указа председника Барака Обаме којим се уводе прве америчке санкције против појединих актера кризе која је већ постала највећа конфронтација Русије и Запада од завршетка хладног рата.

У питању је већ најављено ограничавање америчких виза за неименоване личности које су „одговорне или суодговорне за претње суверенитету и територијалном интегритету Украјине”, али и за оне „чије активности подривају украјинске демократске процесе или институције”.

Са своје стране, Пентагон је објавио да, „излазећи у сусрет захтевима источноевропских чланица НАТО”, појачава патролирање у ваздушном простору Балтика, слањем додатних шест борбених авиона Ф-15 и једног летећег танкера.

Стејт департмент је реаговао на занимљив начин, објављујући „утук на Путинов утук”: саопштење у којем се побијају десет чињеница које је председник Русије пре неки дан изнео као оправдање за слање војске на Крим. Централа америчке дипломатије при томе цитира Достојевског који је једном написао да формула по којој су „два плус два пет има своју привлачност”.

Међу кључним тачкама овог надгорњавања чињеницама (и њиховог тумачења) јесте и америчко виђење ко је прекршио договор који је потписан у Кијеву: развлашћени председник Виктор Јанукович или опозиција. По Стејт департменту, то је бивши председник, јер је одбио да у року од 24 сата на дневни ред парламента стави предвиђене законе који на снагу враћају Устав из 2004, да би затим побегао, оставивши доста доказа о великој корупцији.

Са својим виђењем кризе и принципа на којима би могла да се расплете, огласио се и доајен америчке дипломатије Хенри Кисинџер, ауторским текстом у „Вашингтон посту”, у којем, подсећајући на америчко искуство, упозорава да је сукобе много лакше започети него завршити. Он сматра да су за ескалацију кризе криви и Русија и Запад. „За Запад, демонизација Владимира Путина није политика, већ алиби за одсуство политике.”

„Путин је озбиљан стратег – на премисама руске историје – коме разумевање америчких вредности и психологије нису јача страна. Нити је то креаторима америчке политике разумевање руске историје и психологије.”

Констатујући ово, Кисинџер предлаже четири принципа на основу којих би се стигло до расплета који би задовољио интересе свих страна.

Први је да Украјина мора да има право да слободно изабере своје економско и политичко повезивање, укључујући и оно са Европом.

Друго, Украјина не треба да постане чланица НАТО (што је Кисинџер први пут изнео још пре седам година).

Треће, Украјина би морала да има слободу да изабере владу у складу са израженом вољом свог народа, али би „мудри украјински лидери” потом требало да одаберу политику помирења између разних делова земље. На међународном плану, требало би да, као што то ради Финска, сарађује и са Истоком и са Западом, избегавајући при томе „институционално непријатељство” према Русији.

Најзад, Кисинџер сматра да евентуално прикључење Крима Русији не би било у складу са постојећим међународним поретком, али би тај регион, уз одржавање украјинског суверенитета над њим, требало да ојача своју аутономију на изборима који би били одржани у присуству међународних посматрача. У том процесу требало би да буду отклоњене и све нејасноће око статуса Црноморске флоте у Севастопољу.

Ово решење би, по Кисинџеру, требало да буде прихватљиво свим странама у сукобу, уз „уравнотежено незадовољство”, уместо неизводљивог „апсолутног задовољства”. У супротном, плутање према конфронтацији ће се убрзати.

Извор: Танјуг