Klinton treba da se stidi onoga što je rekao u Srebrenici

Politika koju London i SAD vode prema Srbiji u velikoj meri je određena potrebom da opravdaju intervenciju zbog Kosova. Ako bismo se sada ponašali drugačije, priznali bismo da je to bila greška, kaže Džulijan Harston, britanski diplomata koji je karijeru izgradio u mirovnim misijama širom sveta i koji je za vreme rata i u posleratnim godinama službovao u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu u okviru mandata UN. Sa mesta pomoćnika generalnog sekretara UN otišao je u penziju, zbog čega se danas oseća slobodnijim da govori o događajima od pre 20 godina koji su zbog britanske rezolucije u SB UN i napada na premijera Aleksandra Vučića u Potočarima ponovo uzburkali javnost. Prašina se podigla zbog otvaranja dokumenata u kojima se vidi da su SAD, London i Pariz odlučili da dozvole ulazak trupa Ratka Mladića u Srebrenicu ne obaveštavajući holandske trupe koje su štitile muslimansku enklavu. Harston, koji je stigao u misiju UN u Zagrebu nekoliko nedelja pre pokolja u Srebrenici, nazvao je u autorskom tekstu u „Politici” u najmanju ruku čudnim izjave Holanđana da su ostavljeni na cedilu i da UN nisu htele da usliše njihovu molbu za pomoć iz vazduha. Harston, koji živi u Beogradu, piše da je i tadašnji holandski ministar odbrane poručivao misiji da ne računa na te bombardere. U intervjuu za naš list dodaje da je zauzimanje teritorije jedna stvar, a ubistvo 8.000 ljudi nešto sasvim drugo i da niko u Londonu ili SAD nije svesno odlučio da dozvoli ovo poslednje:

– Ne znam šta ljudi više žele da čuju o Srebrenici. Ako hoćete nekoga da krivite, krivite bosanske Srbe. Niko nije planirao masakr šest meseci unapred, Mladić je samo iskoristio okolnosti: mandat UN bio je slab, odnos članova misije na terenu sa kancelarijom u Zagrebu i Njujorku bio je jako loš, Naser Orić je noću izlazio da bi ubijao Srbe i onda bi se ujutru vratio na teritoriju gde su ga štitile UN, holandski vojnici nisu bili za taj posao i loše su se slagali sa lokalnim muslimanskim stanovništvom. SAD su imale informaciju, koju im je obezbedio srpski obaveštajni izvor, o tome da se priprema napad i o tome nisu obavestile UN, koje su tražile dodatne trupe, ali im je SB rekao „ne”.

Da li je to bio genocid?

Prema konvenciji UN o genocidu – da, to jeste bio genocid, ali prema toj istoj konvenciji i ubistvo samo jedne osobe moglo bi da se nazove genocidom ako je postojala namera o istrebljenju grupe. Ja ne koristim tu reč jer mislim da se njeno značenje ispraznilo.

Zašto je onda toliko važno da se događaj u Srebrenici nazove upravo tim imenom?

A zašto je Srbiji toliko važno da se ne nazove tako? Moguće je da je to psihološka stvar, da se uzima da je masakr mnogo gori kada mu prikačite „genocid”.

Da li je svrha svega toga „etiketiranje”?

Ako i jeste, onda u tom smislu i treba da bude, jer je u Srebrenici zaista namerno ubijeno više hiljada dečaka i muškaraca. Ne znam da li međunarodna zajednica odlučuje da li će prihvatiti Srbiju ako Srbija prihvati genocid. Moguće je da se Srbija uvek gura korak dalje nego što ona želi.

Kako to da je vaša zemlja napisala rezoluciju o Srebrenici dok ostaje nema kada je reč o genocidu nad Jermenima i onome u Ruandi?

Ni ja ne shvatam britansku rezoluciju. Uopšte mi nije jasno šta je bila njena svrha. Bilo je jasno da je Rusi nikada neće prihvatiti. To nema veze sa tim što ih je Srbija zamolila da to urade – Rusi imaju vrlo jasnu politiku o tom pitanju.

Nije valjda da Forin ofis, za koji ste vi radili, nije imao nikakve političke motive dok je sastavljao taj tekst?

Ako mislite na ukidanje Republike Srpske (RS), ne znam šta bi usvojena rezolucija mogla da uradi u tom pogledu.

Teško je braniti entitet zasnovan na genocidu.

Ali, RS nije zasnovana na genocidu već na Dejtonskom sporazumu. Dejton je napravio to čudovište koje zovemo BiH, propalu državu u kojoj ništa ne funkcioniše. BiH je gora sada nego što je bila u vreme Dejtona, koji je samo osnažio nacionalističke sentimente i legalizovao etničko čišćenje podelom na entitete.

Da li je u redu proslava „Oluje”?

Ona je u najmanju ruku neosećajna, a u najgorem – provokativna. Ali tu dolazimo do političke podrške koju su Hrvati uživali. Dok za nezavisnost imaju da zahvale Nemcima, dotle za „Oluju” imaju da zahvale SAD.

Čiji predsednik iz tog vremena, Bil Klinton, povodom kamenovanja Vučića u Srebrenici kaže da do napada verovatno ne bi došlo da je premijer došao malo kasnije. Kako to komentarišete?

Klinton treba da se stidi onoga šta je rekao. Kad je trebalo da Vučić dođe, kada sve bude gotovo? A zašto bi onda uopšte dolazio? Bio je to dobar Vučićev gest, a o njegovom boravku tamo trebalo je da brinu domaćini, a ne Klinton. On se u Srebrenici pohvalio da su mu Kosovo i BiH najveći uspesi kao predsednika. Hej! Dve propale države! Ne želim više da slušam ni njega ni njegovu suprugu koja naplaćuje 300.000 dolara od onih koji koji žele da čuju šta ona ima da kaže.

Ali takvi govori i rezolucija vaše zemlje, ipak, i dalje svedoče o Srbima kao večitim negativcima…

Ali Srbi i jesu bili negativci u tom ratu.

Samo oni?

Ne, naravno, ali u građanskom ratu najjača strana radi najgore stvari, a Srbi su bili najjači. Ja sam, radeći za UN u Beogradu, godinama pokušavao da predstavim i srpski ugao gledanja na stvari. Politiku prema Beogradu u Forin ofisu kreiraju diplomate koje su počinjale karijeru u vreme opsade Sarajeva i koje još uvek doživljavaju Srbe kao loše momke. Treba vremena da se to zaboravi. Sigurno je da će se i takav odnos prema Srbiji promeniti.

Kakva je budućnost regiona, može li doći do novih sukoba?

Ne isključujem konflikt u Makedoniji. Ne verujem da će doći do novog sukoba u BiH i Srbiji jer mislim da je ljudima dosta ratovanja. Ako HDZ pobedi na izborima u Hrvatskoj, Zagreb će vršiti pritisak da se Hercegovini da jači glas u BiH, mada ne nužno i hrvatski entitet. U BiH nešto mora da se promeni nabolje jer, iako je Angela Merkel u Sarajevu

kazala da je impresionirana napretkom u BiH, istina je da tamo nema nikakvog napretka.

Pominjete Merkelovu koja je jako uključena u balkanska zbivanja, dok je Britanija, čini se, isključena. Da li je rezolucija bila način da London preuzme inicijativu?

Ako jeste, onda je taj pokušaj sasvim propao. Onda je ta rezolucija i veća katastrofa nego što sam mislio. Britanija je izgubila meku moć, nigde u Beogradu ne vidite britanske banke, već isključivo nemačke, francuske… Dejvid Kameron se ne interesuje za spoljnu politiku i nikada nije tamo gde se odlučuje o Ukrajini. Tamo su uvek Merkelova i Fransoa Oland. Kameron je dobio naslovne strane kada je kazao da je  Putin kao Hitler, ali mu niko nije rekao: „Dajte da vidimo kako će ta vaša izjava biti doživljena u zemlji koja je izgubila 26 miliona ljudi boreći se protiv Hitlera. Možda to i nije tako pametna ideja, nemojte to da radite.” Amerikanci su izmislili javnu diplomatiju, ali diplomatija se odigrava „u mraku”. Diplomata sam 50 godina i ne sećam se da je ikada u svetu bilo opasnije vreme, sa više problema, a da su političari bili nesposobniji. Nemamo državnike. I ne znamo ko je premijer Francuske, Holandije, nemamo ljude poput Miterana ili De Gola.

Kažete da NATO u Rusiji vidi egzistencijalnu pretnju. Da li je to paranoja?

Pre bih rekao lenjost. Alijansi je lakše da ima jednog, starog neprijatelja nego mnogih, pravih, ozbiljnih neprijatelja u Avganistanu, Iraku, Maliju, Jemenu. Rusija kao opasnost je glupost. Ko može da poveruje u to da Vladimir Putin želi ulične borbe u istočnoj Ukrajini. Na kraju ćemo imati  Ukrajinu kao federaciju, koja će na duge staze pregovarati o članstvu u EU, i koja uopšte neće pregovarati o ulasku u NATO. Krim nikada više neće biti deo Ukrajine.

Kako ocenjujete odnos EU prema Grčkoj?

Ponašanje EU prema Grčkoj je šokantno. Nemačka je poslednjih meseci u velikoj meri upropastila imidž zbog načina na koji se odnosila prema Grčkoj. Imali su dobru spoljnu politiku u poslednjih 25 godina, ali su sada podstakli antinemački sentiment u Evropi. Kristin Lagard i MMF kazali su da bez obzira na to što su Atina i evropski kreditori postigli dogovor, taj dil neće funkcionisati. U Grčkoj će i posle 20 godina biti isto tako loše kao i sada.

Šta nam to govori o EU?

Bio sam pored konzervativnog britanskog premijera Edvarda Hita kada je pregovarao o ulasku Britanije u Evropsku zajednicu. On je bio samo za zajedničko evropsko tržište, slobodan protok robe, kapitala i ako baš mora – radne snage, ali ne i za zajedničke institucije. Niko u Britaniji nije federalista. Mi ne verujemo u zajedničke institucije EU. Šta ja imam sa nekim iz Litvanije? Nemam zajednički jezik, kulturu, istoriju i nijedan Britanac neće slušati kako mu litvanski komesar govori šta da radi. Ipak, ne bih voleo da Britanci na referendumu izglasaju izlazak iz EU, za šta postoje velike šanse, jer to ne bi bilo dobro za našu ekonomiju.

Smatrate da je nedavno postignut dogovor sa Irancima loš poput onog u Dejtonu. Zašto?

Oba su sklepana, zasnovana na optimizmu, a ne na realnosti. Iranci su dobili previše. Neću da kažem da je to neki novi Minhenski sporazum, ali nije ni daleko od toga. Mada, moram da primetim da su razgovori sa Teheranom bili jako čudni – pregovarali smo polazeći od toga da Iran ne može da ima nešto što mi sami, naravno, imamo.

Izvor: Politika