ratko-paicУколико се докаже веродостојност вести коју је пренео цели низ српских медија, почевши од дневног листа „Курир“, о томе да Сједињене Државе и Европска унија „сугеришу“ да би Србија требало да затвори Хуманитарни центар у Нишу, онда ће то значити да су тим центрима моћи по свој прилици дражи пожари и поплаве који харају Балканом, него руски и српски спасиоци који их отклањају са надљудским напорима и завидним успехом.

Наиме, по тим истим наводима који су се појавили пре неколико дана, а који су потекли из врха власти, што их чини само још ближим истини – Вашингтон и Брисел страхују да би Русија помоћу нишког центра могла да успостави равнотежу са америчким војним базама на Косову, те у Румунији и Бугарској, које су иначе сасвим стварне, за разлику од поменуте хипотетичке „руске војне базе“, која постоји само у њиховој маштовитој представи будућности.

И док, чини се, Запад са нервозом посматра било какво руско присуство у региону, па чак и оно које има изразито хуманитарни карактер, дотле грађани Србије, узнемирени макар и теоретском могућношћу да под евро-америчким притиском остану без чврстог ослонца у тренуцима поплава и пожара, већ увелико потписују петицију коју су назвали „Не дамо српско-руски хуманитарни центар у Нишу“, у којој се изјашњавају против евентуалног прекида рада или измештања нишког центра.

У сваком случају, поменуто недавно писање српских медија о томе да Запад захтева затварање Центра у Нишу због бојазни да би он могао да постане руско војно упориште, у суштини не представља изненађење, с обзиром да је својевремено и од стране Викиликса стигла потврда таквих тежњи, а такође је на пример прошле године приликом обиласка Центра и тадашњи премијер Дачић морао да се брани од напада и да чак неколико пута наглашава пред новинарима како се ипак не ради ни о каквом формирању руске војне базе, већ о месту одакле ће се помагати људима у невољи, а то значи становницима читавог Балкана у околностима разних природних катастрофа.

Међутим, и поред таквих јасних уверавања, исто као и поред убедљивих доказа о стварној намени и учинку Руско-српског Хуманитарног центра, који се на најбољи начин видео приликом недавних поплава, када су руски тимови за спасавање буквално први стигли у помоћ баш захваљујући постојању нишког центра – он изгледа и даље за Вашингтон и Брисел представља „каменчић у ципели“ који их непрестано жуља.

Отуда је разумљиво што је приликом досадашњих посета Хуманитарном центру, српским руководиоцима прекипело, те је у једном тренутку Дачић поручио да више не жели одговарати на питања да ли се у Нишу заправо налази закамуфлирана руска војна база, а сумњичавцима је још раније поручио да би било легитимно право Србије чак и ако би заиста хтела да формира војну базу, јер је самостална држава, али да ће у Нишу бити смештене искључиво оне формације које служе за помоћ људима.

Па ипак, најновије европске и америчке „сугестије“ да се Центар затвори, показују да западни пријатељи Србије изгледа мисле другачије, и штавише, очигледно сматрају да су удружени Срби и Руси у нишком хуманитарном центру – већа катастрофа од поплава и пожара заједно.


Извор: Глас Русије

Оставите коментар

Оставите коментар на Ко се боји удружених Србије и Русије

* Обавезна поља