Корупција појела половину пара од приватизације

БЕОГРАД – Корупција је појела половину капитала од приватизације српских предузећа. За све наше фабрике и банке до сада смо добили око пет милијарди евра, а вределе су бар дупло више. Ово за „Новости“ открива адвокат Бранко Павловић, некадашњи директор Агенције за приватизацију и додаје да су странцима за мизерне паре продате српске фабрике.

Ко је највише профитирао од јефтине приватизације?

– Убедљиво су највише профитирали странци. Тешка је заблуда да су домаћи бизнисмени купили сва најважнија предузећа. Дуванска индустрија, цементаре, фармацеутске куће, бензинске пумпе, прехрамбени погони, телекомуникације, банке, све је пало у руке странцима. Није спорно да су се неки наши људи обогатили, често на коруптивни начин, уосталом као и странци, али то чини тек 10 одсто.

Тврдите да је било много корупције, како је текао тај поступак?

– Они који су желели да купе неку фирму давали су део новца који је одлазио у буџет, а део појединцима на руке. Због тога је цена морала бити знатно мања од стварне вредности тога што се продаје. Јер, купац је свестан да улази у ризик, зна да је то кривично дело, и пристаје само ако има интерес. То је, у овом случају, када се саберу износ плаћен по уговору и мито, много нижа цена предузећа од реалне. Скоро у свакој од тендерских куповина имате корупцију, без обзира на то ко су инвеститори.

Ко је од српских тајкуна најбоље прошао?

– Миодраг Костић ништа од државе није купио за паре. Све за нулу. Имао је своју позицију и заштиту Демократске странке. На пример, вештак је после бомбардовања зграду ЦК на Новом Београду, данас пословни центар „Ушће“, прогласио статички нестабилном и за рушење. Међутим, Костић је излицитирао, али није платио ни динар од својих пара. Касније је ангажовао другог вештака, који је рекао да зграда не мора да се руши. Скинуо је алуминијумске прозоре, лифтове, оплате, плоче и ољуштио целу зграду, утоварио скинуто на камионе, продао и платио прву рату, а после тога препродао објекат. „Генексове“ хотеле је исто излицитирао и дозволили су му да уђе у управљање хотелима пре него што је платио прву рату. На почетку сезоне је почео да управља хотелом, а на крају сезоне је, из прихода хотела платио прву рату. О шећеранама да и не говорим.

Једини сте у ДОС гласали против закона о приватизацији, шта би се догодило да су и други исто урадили?

– Било би другачије, јер би то значило да смо свесни укупног погрешног концепта који нам запад сугерише. Када сам изабран на место директора Агенције за приватизацију, кључни концепт је био да реорганизујемо јавна предузећа као државна и да их доведемо до високе профитабилности, без продаје не чекајући стране консултанте. И, наравно да сасечемо корупцију, што смо постигли за 30 дана. То је било супротно концепту предвиђеном за Србију.

Оптуживали су вас да сте зауставили приватизацију?

– Био сам директор Агенције за приватизацију, 2004. године, само три месеца, а то није довољно ни да се припреми један тендер за продају, јер минимум три месеца траје конкурс за избор консултанта на тендерима.

Шта мислите, шта је био ваш „грех“?

– Страшан проблем им је био што мој тим и ја разумемо ствари. Осмислили смо концепт без корупције и очекивали већ крајем августа прве одличне резултате. Да сам то успео да остварим, нико ме више не би померио. Зато им нисам одговарао.

Коме сте сметали?

– Није нико знао да ћу ја бити директор – па ни ја! Они су то припремали без обзира на то ко би дошао. Одговор на постављено питање је свима. И странцима и тајкунима и онима који су видели да могу да одговарају за учињено. Кључна одговорност је на Војиславу Коштуници. Без његове сагласности као премијера не би могли да ме смене.

Пример коруптивног уговора – Нестало у преводу!

Док сам био на челу Агенције за приватизацију, Сектор контроле ме је обавестио да власник цементаре у Косјерићу реализује инвестицију из текућих прихода компаније, а не из сопствених средстава, као што је било наведено у уговору – прича Павловић. – Позвао сам власника, Грка, и рекао му да крше уговор, а он ме је питао да ли сам прочитао верзију на енглеском. Када сам узео да прочитам, схватио сам да је цео један пасус који се односи на ту обавезу избачен! А у последњем члану пише да у случају спора важи верзија уговора на енглеском. Није тешко претпоставити да је плаћено да се у енглеској верзији избрише та ставка, када је одмах знао на шта ја мислим.

Извор: Вечерње Новости