Косовски вирус или кримски грип

Вирус у Европи поприма епидемијске размере, а врхунски стручњаци и светски челници не могу да се одлуче ни како ће га звати – косовски вирус или кримски грип. Да ли је преседан направљен када је СР Југославија бомбардована 1999. године и Косово подржано да се отцепи од Србије или су криза у Украјини и кримски референдум отворили Пандорину кутију?

У цело замешатељство умешао се и фудбал. Тренер Барселоне а однедавно на челу немачког Бајерна, Жозеп Гвардиола, учествује, као и познати глумци и писци, у видео-спотовима каталонске владе за подршку  независности Каталоније, коју ишчекују на новембарском референдуму о одвајању од Шпаније. На седам светских језика – каталонском, шпанском, енглеском, француском, немачком, арапском и кинеском – Гвардиола тврди да „сви народи имају право на самоопредељење” и у складу са тим „могу слободно да одређују свој политички статус”. Он је и раније истицао да „Каталонија није Шпанија” и да то морају бити две одвојене државе, иако по уставу Шпаније парцијални референдум није дозвољен, нити је могуће прекрајање државних граница.

Још су вратоломнији дриблинзи светских експерата када тумаче право на самоопредељење Косова, Крима, Каталоније, Шкотске и још сијасет сепаратистичких тенденција.

Хајде да име Крима заменимо Косовом, а Русију са САД, па да видимо колико су ова два случаја слична када је реч о кршењу или поштовању међународног права и праксе. За овај експеримент веома је погодно узети, на пример, разматрање Марка Велера, професора међународног права на Кембриџу, који је ових дана за Би-Би-Си тумачио догађаје у Украјини и са експертског становишта оптужио Русију.

„Москва (читај Вашингтон) не може своје акције да заснива на доктрини хуманитарне интервенције. По тој доктрини, нека држава може да интервенише изузетно, у околностима преке хуманитарне нужде како би се сачувало становништво чији је опстанак угрожен. Нема никаквих доказа да је таква ситуација на Криму (читај Косову 1999).”

Или, „ако би на Криму (Косову 1999) дошло до тешке хуманитарне ситуације, она би била резултат војне интервенције Русије (читај НАТО и САД)”.

Он међутим указује да чак и када се нека држава одлучи на интервенцију из стварних хуманитарних разлога „то јој не даје право да изазове промену статуса те територије”. Велер процењује да „аутономна покрајина Крим (читај Косово) има законско право да тражи промену свог статуса”, али не да се „унилатерално отцепи чак иако је та жеља изражена на референдуму локалног становништва”.

„Уместо тога та покрајина (читај Косово) треба о могућем отцепљењу да поведе истински разговор са централним властима у Кијеву (читај Београду)”.

Али, када заиста говори о Косову, професор са три доктората из међународног права (на Кембриџу, у Хамбургу и Франкфурту) констатује да су хуманитарне бомбе биле оправдане јер су „косовски Албанци били изложени екстремној репресији од стране српских снага и потом присиљени да избегну”. После је, како збрзава, „успостављена осмогодишња администрација УН, која је створила неутралне околности у којима је Косово могло да се позабави својом будућношћу”.

Лопту која повезује Косово са Кримом шаље у аут и професор Франц Лотар Алтман, председник секције за западни Балкан на Немачком институту за међународну политику и безбедност. Он све случајеве – Косово, Крим, Каталонију, Шкотску – проглашава засебним, то јест да је сваки од њих „суи генерис”. Једино кад прети геноцид или протеривање, што је по њему био случај на Косову, иако је чак и Хашки трибунал одбацио такве оптужбе на суђењима против Слободана Милошевића и других, сецесија може да се подржи, иако је до ње дошло без пристанка Србије.

САД и најјаче државе Европе, по професору Алтману, биле су у праву кад су подржавале сепаратизам и признале независно Косово, али Русија нема право да заштити своје сународнике на Криму. Категоричан је: „Крим није угрожен, на њему нема страха од погрома. Онакве опасности каква је на Косову заиста постојала нема на Криму”.

Џон Миршајмер, један од највећих светских стручњака за међународно право и коаутор књиге о израелском лобију и америчкој спољној политици која је изазвала огромну буру у САД, не осећа потребу да разматра сецесију и међународну праксу, већ корен садашње кризе види у експанзији НАТО и намери Вашингтона да извуче Украјину из московске орбите и да је интегрише са Западом.

Став Беле куће да САД не сноси одговорност за садашњу кризу и да је она искључиво кривица Владимира Путина, по оцени Миршајмера, погрешан је.

Миршајмер, је међу малобројним професорима који често изриче аргументовану критику на рачун америчке спољне политике. Он каже да су САД игнорисале протесте Москве због експанзије НАТО и да су, не смогавши снаге да време хладног рата оставе за собом, у Русији стално виделе опасност. Мало је Американаца који су у стању да се ставе у положај Путина и зато су се толико изненадили потезима Русије.

Миршајмер оцењује да се Путин не би повукао чак и када би Запад увео санкције. Када су витални интереси доведени у питање, државе су увек спремне да прођу кроз велике невоље како би се заштитиле. Русија, имајући у виду њену историју, није изузетак оцењује он. Обама, по њему, треба да измени своју стратегију, да гарантује да Украјина неће постати чланица НАТО, већ ће одржати неутралност између Истока и Запада. Миршајмер такође наглашава колико су за Америку важни добри односи са Русијом и набраја потребу да Москва помогне како би се решавали проблеми са Ираном, Сиријом, Авганистаном. И на крају Москва може да подржи Вашингтон да се супротстави Кини, једином могућем америчком ривалу.

Стратегија и интереси су пречи од принципа. И они одређују аршине великих сила. Све остало је дриблинг.

Извор: Политика