Куда иде Рашка област – Коментар ЦЕОПОМ-а

Упркос великим обећањима новопазарских, српских, турских и европских политичара, југозападни део Србије који Бошњаци називају Санџаком, а за Србе је то чешће Рашка област, последњих година драматично стагнира. На стотине погона је затворено, ниједан нови није отворен, отпуштено је десетак хиљада радника, расте број сиромашних, сеобе су све израженије, многи с правом страхују да би некадашња долина џинса, која је својевремено сматрана најпросперитетнијим делом Србије, могла постати долина – гладних.

Упоредо са редовима испред казана народних кухиња, које нису у стању да прехране све гладне, у Новом Пазару, Сјеници и Тутину, расте и политичка и верска напетост, поделе међу Бошњацима трају дуго и не јењавају. Неки верски лидери, попут муфтије Муамера Зукорлића, тврде да је Санџак сто година под окупацијом Србије и Црне Горе. Сулејман Угљанин прети да, ако се не повећа број судија – Бошњака, неће признавати пресуде српских судова. Есад Џуџо тражи да Бошњаци из својих презимена избришу „ић“ и „вић“ и да школе у Санџаку које носе имена Вука Караџића, Десанке Максимовић, Светозара Марковића, Растка Немањића Саве и других великих Срба, добију имена бошњачких великана. Навијачи на стадиону у Новом Пазару редовно скандирају „Живела санџачка република“, на десетине санџачких вехабија у Сирији и Ираку ратује и гине на страни Ал-Каиде, неки отуда отворено прете политичким лидерима и НВО-активистима у овом крају.

У целој ситуацији држава је пасивна и у дефанзиви, понекад се стиче утисак да је у Рашкој области уопште нема, да је овај део Србије „заборављен“ и „отписан“ и да је то главни разлог економске стагнације, политичке нестабилности и верског екстремизма.

Прети ли опасност да Санџак, подељен најпре на Србе и Бошњаке – Угљанинове, Љајићеве, Зилкићеве, Зукорлићеве – у економској кризи и социјалном понирању са којима се суочава цела држава, дестабилизује Србију?

Већина Бошњака и Срба, обичних људи, окупираних бригом за преживљавање, сматра да, упркос опасној реторици неких политичара и верских првака, народ више „неће да се свађа“ и да жели мир и просперитет у Србији. Међутим, сви подсећају да је реч о крхком подручју које је „лако запаљиво“ и које одвајкада стоји „у резерви“ и држави и страном фактору за изазивање криза и нестабилности на Балкану.

– Упркос грлатости својих лидера и неких верских вођа, Бошњаци више нису спремни на авантуре, а ни Срби не желе да се ситуација компликује. И да се зна, Санџак није само Пазар, Сјеница и Тутин, Санџак чине још три општине у Србији и пет општина у Црној Гори, Срби и Бошњаци су пола-пола, само договором и заједнички, уз максималну помоћ државе и Србије у Европи можемо напред – сматра Рамиз Црнишанин, адвокат у пензији, бивши политичар, књижевник и један од најстаријих бошњачких интелектуалаца.

Новинар и публициста Мирко Поповац истиче да држава мора да буде опрезнија и присутнија у Рашкој области, јер су неки проценили да је Србија, због економске исцрпљености, сада најслабија и да је ово тренутак да је уцењују и добију неке уступке. Има и политичара и бизнисмена протурски орјентисаних који у јачању утицаја Турске на Балкану виде и добру прилику да појачају активности на дестабилизацији овог дела Србије. Рашкој области су потребна улагања у нова радна места и инфраструктуру (ауто-пут), али и ригорозна контрола трошења државног новца. Једна од највећих невоља овог краја је и свуда присутна корупција – каже Поповац.

Све до пада режима Слободана Милошевића, Нови Пазар је био један од најпросперитетнијих градова у Србији, захваљујући џинсу, обући и индустрији намештаја. Живело се добро и у Сјеници и Тутину. Радио је и ФАП, па је посла и перспективе било и у Прибоју, Новој Вароши и Пријепољу. А онда је све кренуло низбрдо. Уместо громогласно најављиване демократије и пара из света које ће покренути посрнулу привреду и овај део Србије, у град на Рашки и друге градове подно Пештера, Голије и Рогозне, стигла је пљачкашка приватизација која је иза себе затворене фабрике, раднике без посла и гладну сиротињу.

– Све смо чинили да срушимо Милошевића, а данас би га многи радо правили од блата. У његово време Нови Пазар је био привредни и економски рај, производило се, трговало, зарађивало и трошило… Да ми је само да повратим делић новца које сам тада бацао у недра разним стриптизетама и лаким дамама – прича некада успешни бошњачки бизнисмен и додаје:

– Од свега обећаваног дошла нам је само демократија у којој се не зна ко шта ради и прича. Од најављиваних инвестиција нема ништа, док су други градови у Србији изградили бар по неки погон, у Новом Пазару и Санџаку ништа није ни започето. Још чекамо да турска компанија Џинси-Истамбул започне фабрику која ће упослити 400 радника. Биће то, ако Турци уопште и дођу, кап у мору, јер је у граду више од 25.000 незапослених – каже овај бизнисмен.

У „Милошевићево време“, у Новом Пазару је радило 200 већих текстилних погона и још 300 радионица. На пијаци се недељом скупљало и по десет хиљада купаца из целог региона који су пазарећи овдашњи текстил и разну робу увезену из Турске, остављали милионе тадашњих марака. Данас је у животу остало још тридесетак произвођача џинса који су, удружени у кластер АСТЕКС, успели да преживе бродолом, да се опораве и да упосле петину од 10.000 некада упослених радника. Обућари су одавно у великим невољама, још се добро држе произвођачи намештаја: Далас, Нумановић, Тахировић, ДА-СА, Елан и други који упошљавају око 1.000 радника. На пијаци већ годинама не може да се заради „ни за воду“.

– Опстали су само најупорнији и најспособнији који су се у тешким временима економске кризе, изборили за квалитет раван европском. Још се многи од нас боре за живот, али има и врло успешних који извозе у Русију, ЕУ, Африку и Азију. Препуштени смо углавном сами себи, од државе нема много вајде – каже Тигрин Качар, власник џинс-конфекције Стиг и један од оснивача АСТЕКС-а.

Ако жели побољшање економске ситуације у овом делу Србије и стабилан Санџак, држава мора да помогне овдашњим привредницима. Текстилцима би пуно значило да се у запуштеном комбинату Рашка изгради погон за производњу тексас-платна за чији увоз дајемо милионе евра, додаје Качар.

У АСТЕКС-у истичу да су у подређеном положају у односу на странце којима држава за свако новоотворено радно место нуди по неколико хиљада евра. Упркос изузетној државној субвенцији, страни инвеститори неће у Рашку област.

– Неће, јер из овог дела Србије у свет дуже од деценије иду само лоше вести и ружне слике, ко је луд да инвестира тамо где је нестабилно. Нема ни Турака који су обећавали куле и градове. Ништа није испуњено ни од обећања које су дали Борис Тадић и његов пријатељ Таиб Ердоган. Турци радије граде у Лесковцу или Нишу, него у „братском“, несигурном и од ауто-пута и удаљеном Санџаку – каже Мурат Омеровић, угледни привредник из Тутина.

Подсетимо, Ердоган је обећао помоћ Турске у изградњи ауто-пута преко Пештера (деоница Коридора 11), магистралних путева Нови Пазар – Сјеница и Нови Пазар – Тутин и Индустријско-бесцаринске зоне у селу Лескова код Тутина где је, како је тада најављивано, требало да дође бар 100 турских бизнисмена и да се запосли више од 1.000 Пештераца.

– Ништа још није ни започето, путеви су лоши, села су зими често одсечена од света, локација за индустријску зону у Лескови је у корову, недостају водоводи, школе, задруге, откупне станице и друга инфраструктура. Сточарство на Пештеру стагнира, а млади људи, уместо да оснивају фарме и извозе здраву храну из нетакнуте природе одлазе „трбухом за крухом“ у велике градове и иностранство – прича Фехим Куртовић, фармер из Ђерекара и председник Управног одбора недавно основане Земљорадничке задруге Пештерска висораван.

Сточари су остављени на ветрометини и препуштени судбини, нема откупа, нити било какве помоћи државе. Пола Пештера покрива само један ветеринар, чак 90 одсто говеда и оваца није уматичено, па њихови власници не могу да користе државне субвенције које иначе користе сточари у другим деловима Србије.

– Уцењују и млекаре, још гори су накупци. Због тога смо одлучили да и у Карајукића Бунарима оснујемо земљорадничку задругу. Циљ нам је да Влади Србије и премијеру Вучићу покажемо да постојимо – истиче Куртовић.

Рашка област је пребогата разним рудама. Рогозна је препуна бакра, сребра и злата, а Пештер има угља бар за 100 година. Ништа се не користи, држава је гурнула у страну ове ресурсе. Неискоришћена шанса су и обновљиви извори енергије. Нажалост, на Пештеру, уместо планираних стотину, имамо само једну ветрењачу и једну мини-електрану док производња соларне енергије није ни почела – прича инжењер-геолог Алија Халиловић који три деценије покушава да приволи Београд до почне да користи рудно богатство у овом делу Србије.

Нико тачно не зна колико се људи са ових простора последњих година одселило: Срби углавном одлазе у централну Србију и Београд, Бошњаци у Босну, Турску, Македонију и земље западне Европе.

Са Рогозне се одселило чак 90 одсто становништва, Златара, Златишта, Јабланице, Смиловог Лаза, Кашља и много других села више нема на „списку живих“.

У малом броју кућа животари по који старац кога, кад умре, неће имати ко да сахрани. Цео крај још је у беспућу, све је као пре 50 година, до Рајетића, највећег насеља на планини, не долази аутобус, у селу немамо ни продавницу, до лекара често морамо да пешачимо и по 20 километара – јада се старина Каменко Илић са Рогозне, дугогодишњи активиста и борац за спас ове планине. Он каже да је Рогозна на умору.

– Молимо и преклињемо надлежне у Београду, стране инвеститоре и наше у дијаспори да нам помогну, свако улагање у производњу здраве хране или у експлоатацију руде бакра, сребра и злата, које имамо у изобиљу, за нашу планину и цео регион био би спас, вратили би се одсељени, оживело би бар пола Рашке области, велику корист имала би и држава – уверен је Илић.

Хазбо Мујовић, председник општине Сјеница се нада да ће у Штављу код Сјенице ускоро почети изградња одавно планиране термоелектране снаге 350 мегавата.

– Компаније из Чешке, Кине, Русије и још неких земаља спремне су да уложе 600 – 700 милиона евра. У термоелектрани би се запослило око 1.000 радника, кренули би пољопривреда и сточарство, општина Сјеница брзо би по развијености сустигла Лазаревац, покренуо би се цео Санџак – убеђен је Мујовић.

Коментар ЦЕОПОМ-Истине

Иако је све у Србији, осим богаства политичара, у лошијем стању него у време Слободана Милошевића, ситуација у Рашкој области (коју Муслимани називају Санџаком) је под посебним обликовањем и утицајем западних центара моћи, као потенцијално жариште територијалних притисака на Србију. Овај утицај у директном виду се спроводи кроз тзв. неформалну групу „Пријатељи Санџака“, основану 2010. године, на иницијативу тадашњег америчког амбасадора Камеруна Мантера, коју поред САД сачињава десетак других западних земаља и невладиних организација (Велика Британија, Немачка, Турска, Швајцарска, ЕУ,  и остале земље које раде на ширењу Новог светског поретка).

Својим деловањем и утицајем на полуге режима ова група има за циљ да Рашку област константно држи у стању сиромаштва и тињајућих верских и међунационалних напетости, будући да је у таквом стању лакше изазвати сваки облик кризе, али и усмеравати га у жељеном правцу. А тај правац је одвајање ове регије из ингеренције Србије, најмање у статус прекограничне регије, што ће се предвидети новим уставом Србије који више од две године спремају страни правни експерти и домаћи правници предвођени Николом Селаковићем као формалним шефом тима.

Отуда описано стање на терену није само немоћ и неспособност државе већ и више од тога – намера одржавања потенцијалног жаришта у константно запаљивом стању. Није случајно што је свој захтев Вучићу да подржи територијални интегритет Украјине Мајкл Кирби упутио баш из Новог Пазара. Главне полуге на терену преко којих се спроводи оваква политика су Муамер Зукорлић, Есад Џуџевић (сада Џуџо), Сулејман Угљанин и незаобилазни Расим Љајић. Њихова повремена политичка препуцавања део су политичких манипулација, а не стварних разлика у циљевима и методологији политичке борбе. Практично, оно што ванинституционално Зукорлић тражи гласно и одмах, Љајић у тишини и на дуже стазе институционализује.

Српски властодршци, намерно или случајно, не само не реагују него су и саучесници у овим процесима опасним  по територијални интегритет Србије.

Извор: Vesti.online, ЦЕОПОМ-Истина