Култура страха или срце под притиском

Да ли се плашите?

То је питање које вам скоро нико неће поставити јер се, некако, подразумева да се сви плашимо. Тако је направљен савремени свет. Страх је невероватно моћно оружје које милионе људи држи у покорности које уопште нису свесни. Савремени медији постају нека врста генератора свеопштег страха. Плаше нас ратовима, цунамијима, земљотресима, елементарним непогодама, сиромаштвом, глађу, смрћу, болестима и, што је најневероватније – будућношћу. Када ни то не помогне, на сцену ступају ванземаљци.

Амерички социолог Бари Гласнер, у својој књизи „Култура страха“, доказује да постоје људи и организације којима је то посао – да се хране нашим страхом, и да га, наравно, изазивају – као што су, на пример, „политичари који освајају изборе товећи нас страхом од криминала или дроге, чак и кад су они у опадању, разне неформалне групе које сеју страх од болести, телевизија и новине који дижу своје рејтинге и тираже засноване на гајењу страха“. Можемо томе додати и банке, осигуравајућа друштва и политичке партије, који нас убеђују да нам нема сигурности, осим ако се за њих не закачимо и томе слично.

Многе студије показују, међутим, да се људи највише од свега, плаше да не погреше. Од свих грешака, у које спадају грешке према претпостављенима, према закону, према држави, испоставља се да је највећа грешка – политичка некоректност, па јашући на том бауку који хара светом, многи људи нису ни свесни да су одавно почели да говоре шапатом, у страху да не добију неку негативну етикету, да не изаберу погрешну страну, да не таласају сувише – јер лако могу да изгубе посао, прилику и, наравно, да угрозе своју будућност. Застрашивање је суптилан концепт, и очигледно, много делотворан. Тим пре што медији, углавном, када су такозване велике и актуелне теме у питању, избегавају да објављују оно што није синхронизовано са хором.

Нажалост, многи људи не живе своје снове, зато јер живе своје страхове. Јер све што желимо, налази се на супротној страни од страха. Можда зато свет изгледа овако.

А изгледа да нема никога да нам објасни да су ствари далеко једноставније и да је све у нашем избору:

Или заборавиш на све и бежиш, или се суочиш са свим – и растеш.

Извор: Вечерње Новости