Менцингер – Немојте се удварати ЕУ

Словеначки професор у пензији, економиста Јоже Менцингер коментарише најновије потезе власти у Србији: неопходне реформе или некритичко прихватање заштите интереса крупног капитала на рачун права радника? Какав Закон о раду има Словенија, постоји ли социјални дијалог и какав је утицај синдиката? Да је саветник премијера Вучића, да ли би му рекао: само тако настави, мора се тим темпом у реформе или би му саветовао да успори са радикалним решењима? Како види одлазак министра финансија из Владе? Зашто је саговорник РСЕ забринут за права радника, зашто упозорава да не сме принцип “један човек један глас”, да буде замењен принципом “један евро, један глас”?

Куда ће ићи Словенија са Миром Цераром на челу?

— То је доста нејасно, јер читаву кампању је водио на тај начин да ништа не каже, а можда му је то чак у природи. Сигурно је да неће ићи у неке радикалне промене. Плашим се да ће и даље слушати све што каже Европска комисија, која се уплиће у ствари на која нема никаква права.

Какву снагу и идеје има Удружена левица која је ушла у парламент?

— Ради се о младим људима, које су изабрали млади људи разочарани у систем и који немају неких негативних погледа на социјализам као такав. Доста је циљева те странке утопијских. На неки начин се залажу за поновно увођење самоуправљања, што ми се свиђа, али имају и доста идеја који су сасвим утопијске. Имају паметне лидере и мислим да је то неко освежење које смо требали јер досадашње социјалдемократске странке то више нису . Оне су  неки центар и све странке су тврдиле да су центар. Сви тврде да су центар, а ови су се јасно изразили као странка левице. На неки начин, они су најближи идеји коју има Сириза у Грчкој.

До сада се показало да је криза изнедрила скретање у десно. Да ли може доћи до обрта, да социјалне тензије отворе веће шансе за левицу?

— Формално, ако гледате по залагањима партија у Словенији, онда је победила левица, а десница је сасвим поражена. Али то је специфично за Словенију.

А како стоје ствари мало глобалније, у Европи? Либерални капитализам не даје одговоре на кризу.

— Мислим да не даје одговоре и да је све што је урађено у последњих 10 година ишло у погрешном правцу, а то поготово важи за ЕУ и Европску комисију, која је пре кризе на неки начин подржавала тај либерални капитализам, а након кризе почела је решавати проблеме на погрешан начин, што је само продужавало кризу. Избором Јункера на место председника Комисије, мислим да се наставља у истом правцу, мада треба признати да има и промена. Први пут је дошло у Парламенту до тога да је добио само нешто више од 440 гласова. Социјалдемократи преузимају водство у Парламента, док десна страна преузима водјство Комисије. До сада, Комисија је била пуно значајнија. Ипак се у Европској унији нешто мења, па ће се на неки начин значај Европског парламента повећати.

Верујем да пратите шта се догађа у Србији и какве кораке ова Влада чини. Ове недеље на дневни ред су дошли закони које је Влада означила као важне реформске кораке – Закон о раду и Закон о пензионом и социјалном осигурању. Да ли је по вашем мишљењу Влада тиме показала да иде у неопходне, али ризичне потезе? Или је показала да ипак није спремна на дубоке захвате или следи неуспешан пут изласка из кризе, који је примењиван и у другим земљама?

— Мене програм Владе није импресионирао. Чини ми се доста неконзистентан. С једне стране, обећава субвенције, а с друге стране снижење пореза. То на неки начин не иде заједно. Ако имаш субвенције, мораш негде наћи новац. Обећава да ће се ситуација променити на боље, али смањују потражњу пошто смањују приходе појединаца. Србија, која је ипак доста већа од Словеније, не може потражњу обезбедити извозом. Надања да ће на тај начин обезбедити довољну потражњу, да изађе из кризе, доста су илузорна.

Доста илузија је и око страних инвестиција и Србија се жали да их нема. Не ради се само о Србији. Стране инвестиције су опале у свим земљама, а поготово у источној Европи. Стране инвестиције су се показале као нешто што извлачи новац, причам о новим чланицама ЕУ. Прошле године, нето одлив капитала из тих земаља био је 40 милијарди. Србија се заварава да ће привући стране инвестиције на тај начин да снизи плате и смањи права радника. Мислим да од тога неће бити ништа. Не због Србије као такве, него због тога што у овој кризи страних инвестиција нема пуно и надања, да ће то брзо побољшати ситуацију, су погрешна.

Постоје ли другачији инструменти, мање болни по грађане?

— Тешко да постоје неки други инструменти. Оно што је обично потребно је нека стрпљивост, коју Влада обично нема. То се вероватно најочитије показало у Србији када је отишао министар финансија. По мом мишљењу то је млад дечак, који је хтео нешто урадити на брзину. Већ су синдикати најавили штрајкове. Колико се Влада могла споразумети, или није могла, тешко је рећи.

Кога ви више разумете – бившег министра финансија, који је незадовољан јер нису довољно оштри резови, или синдикат, који протестује зато што апсолутно нису уважавана њихова мишљења, зато што уопште није било социјалног дијалога о предложеним законима?

— Наравно да ту подржавам синдикат, мада понеки пут синдикати неће да схвате ситуацију. Не можеш веома брзо ићи против свих правила. Министар је сувише млад и нема животних искустава. Вероватно је сам схватио да неће проћи то што он тражи, па је због тога одустао. Дошао је из Америке, научио је економију из уџбеника. То је то. Иза економије увек стоје људи који имају другачије интересе. Ту немам никакве дилеме. Јесам на страни синдиката, поготово ако није било неких договора између Владе и синдиката.

Да ли ће Закон о раду, као што то каже Влада, Закон који смањује права радника и иде на руку послодавцима, створити услове за веће запошљавање?

— То су погрешна надања. На жалост, не долази до тога, мада ја нисам против флексибилности када је рад у питању. Ако послодавац апсолутно не може отпустити радника, то је погрешно, али опет, не можемо раднике свести на ниво репродукцијског материјала. То је циљ тих закона, да радник на неки начин нема никаква права. Сва су права на страни капитала, а никаква права на страни рада. Ми смо ипак навикли на нешто што се називало самоуправљање, оно што се опет појављује у виду нечег што се назива социјално предузеће. Мене то увек чуди јер смо најдаље с тим дошли, а све смо то срушили и све би требали заборавити, а сада се ове идеје поново враћају. До сада су нереалне. Ипак, треба наћи могућност неког дијалога.

Не можеш створити систем у којем важи правило један еуро, један глас. Правило је, један човек, један глас. У сваком друштву постоји нека комбинација. Треба доћи до преговора. Чини ми се да је Влада Србије, због велике победе, ипак релативно арогантна, па мисли да је то једноставно, али ће се брзо показати да није. Знам да прима велике похвале од неких комесара који долазе из ЕУ, да је на правом путу. Можда је тај европски пут, барем досадашњи, који је подржавала досадашња Комисија, ипак погрешан пут.

Какви су услови и законска решења у земљама ЕУ? Претпостављам да у скандинавским земљама и Немачкој није исто као што је у Грчкој, Шпанији?

— Сасвим се слажем. То је ствар сваке земље и историје, где се створило више-мање социјално друштво. То се лако може видети ако погледате удео јавног сектора у појединој држави. У Шведској је удео јавног сектора 56 посто, а у балтичким земљама 30 посто. То нема везе са тим да ли је привреда успешна или није. Ради се о неким вредносним мишљењима, који су створени на неки начин у историји, тако да су разлике велике.

Најмања незапосленост је у Аустрији, која има веома регулирано тржиште рада. Тамо постоји заштита радника, али на неки начин и послодавци су заштићени јер држава, кад радник остане без посла, одмах прихвата неке обавезе које долазе из рада. Значи, ради се о систему у којем је заштићена и једна и друга страна. Ако то напустиш и кажеш да ће све овисити о тржишту, то не иде. Показује се, да је у свим земљама, које су више либералне, незапосленост већа.

Зашто је онда оваквим решењима прибегла Србија?

— То је сада тешко рећи.

Да ли су у праву они који кажу да су то реформски закони и да је то цена пута ка оздрављењу економије?

— Смета ми та прича око структурних реформи, о чему се одавно прича у ЕУ, Комисија о том прича, прича се и код нас, уместо да се искрено каже да структурне реформе не значе ништа друго него смањење социјалних права. То је једно што се крије иза структурних реформи. А како нико неће да каже да је то то, онда се то крије под именом структурне реформе.

Да ли је то неопходно у овом тренутку, у овој ситуацији, у земљама пред банкротом, као што је Србија?

— Проблем је у томе што, ако спроводиш то, онда смањујеш потражњу за производима, а основни проблем у читавом модерном свету није то да ми не можемо нешто произвести. Свако има проблеме са продајом. То је криза веома слична оној у 30-тим годинама, мада је то сада пуно теже решавати јер постоји глобализација и ту пуно неких решења нема. Технолошки напредак стално избацује људе из производње, па морамо измишљати све више и више услуга. Већ смо дошли негде на границу, где се тих услуга не може више измишљати.

Ако гледам глобално, веома сам песимистичан у том погледу. Сви сада причају да смо дошли на крај кризе. Мислим да је крај кризе тек тада када смо навикли на кризу, када то постане нормално стање ствари. У Европи ће сви бити задовољни ако смо на нули или јединици, као што је ситуација у Јапану већ 20 година. Све стоји, али они су очигледно већ на то навикли. Нисам неки оптимиста и не знам како то направити.

Какав Закон о раду има Словенија?

— Код нас су били релативни јаки синдикати, па се ништа није могло променити без помоћи синдиката.

Да ли је Србија закорачила на реформски пут или видите нешто друго у овоме што се догађа у Србији?

— Вероватно су очекивања Владе сувише велика и она ће морати одустати у многим случајевима. Немам ништа против страних инвестиција, поготово ако су то greenfield инвестиције, али треба погледати какви су тренутни учинци инвестиције и каква ће бити ситуација након 10 година. Ако безглаво све продајеш што имаш, то не води ничему и то ће се осветити након 10 година.

Мислим да је ово око ЈАТ-а корисно и за компанију и за Србију јер ће то вероватно привући више туриста у Србију. Мислим да су ти послови са Русијом добра ствар јер то на неки начин чини Србију мање зависну од ЕУ. И то је значајно.

Немојте се удварати ЕУ, ако вас не треба, неће вас ни прихватити. Вероватно ће прихватити само западни Балкан и због тога не треба пуно тих удварања. Имаћете пуно разговора, који се називају затварање поглавља, један по један. На тај начин ћете приближити привредни систем европском.

Објективно, постоје проблеми, али их имају и све друге земље, мада су у Србији вероватно већи јер од 1990, неког великог помака није било.

Да сте саветник премијера Вучића, да ли би сте му рекли – тако иди даље?

— Не знам у детаље све те законе. Одједном су све променили. То је типична шок терапија на неки начин, а ја сам градуалиста по гледању на свет. Због тога сам и отишао из прве словеначке Владе пошто сам се сукобио са шок терапистима.

Значи, рекли би сте му да успори мало?

— Тако је.

Разговор водила Бранка Михајловић

Извор: РСЕ