ciscenje_620x0БЕОГРАД – Чак и у стању у којем је сада 22.000 километара дуга каналска мрежа у Војводини, водом из ње могло би да се наводњава најмање 1,1 милион плодних хектара. А, наводњава се мање од пет одсто тих површина. Почетком овог миленијума ламентирало се над запуштеношћу те мреже, најављиване су грандиозне акције чишћења, а стање је данас неупоредиво горе него тада.

Овако би, у најкраћем, могли да се опишу ефекти које Србија има од каналске мреже која се, попут крвотока у човековом организму, распростире практично у сваком делу њене житнице. Кроз два века, колико је настајала, она је и добро осмишљена и темељно грађена, али, у огромној мери, и неискоришћена.

„Само основна мрежа хидросистема Дунав – Тиса – Дунав (ДТД) има 960 километара канала и довољно воде за наводњавање око 550.000 хектара, а ту је још бар толико капацитета у подсистемима Тиса – Палић, Кула – Мали Иђош, Нова Црња – Житиште… А, у целој Војводини се наводњава једва 40.000 хектара“, потврђује за „Новости“ проф. др Мићо Шкорић са Пољопривредног факултета у Новом Саду.

Оно што данас чини каналску мрежу Војводине започето је градњом Великог бачког канала који је, од Бездана на Дунаву, до Бечеја на Тиси, дуг 118 километара, а широк око 25 и дубок више од три метра. Од 1793. до 1801. године ручно га је копало око 3.000 људи и сматран је једним од највећих грађевинских подухвата у тадашњој Европи. Инжењер Никола Мирков га је уклопио у грандиозни хидросистем ДТД који је осмислио, додавши још око 840 километара знатно ширих и још дубљих канала. Тако је основна каналска мрежа тог система заокружена на укупно 960 километара. Остатак до поменутих 22.000 километара чине мањи канали који се, попут капилара, разастиру широм Војводине.

„За разлику од самог Великог бачког канала, копаног само за одводњавање, цео систем ДТД је грађен и за наводњавање, водоснабдевање фабрика, водни транспорт, туризам…“, вели Шкорић.

„Пловити се може по свих 960 километара основне мреже, а 600 је пловно за бродове од 1.000 тона носивости. До почетка 90-их година прошлог века, из тог система је наводњавано око 150.000 хектара, али су ти системи, у међувремену, развучени или уништени.“

Шкорић истиче да се тако и дошло у ситуацију да се данас наводњава скоро четири пута мање, или тек два и по одсто од укупно 1,7 милиона обрадивих хектара, колико има српски део Паноније. Наводњавање, иначе, приносе у једној жетви повећава до 40 одсто, а на великом делу заливаних површина су могуће и две.

„Реално, да имамо системе за наводњавање, две жетве бисмо могли да имамо на најмање 25 одсто војвођанских ораница, што би, практично, значило да укупне површине са којих жањемо у истој години повећавамо за 400.000 хектара! А толико обрадивих површина, укупно, немају ни неке европске земље“, додаје Шкорић.

За разлику од наводњавања, оно у чему каналска мрежа у Војводини релативно добро функционише јесте одводњавање или, како то кажу у Јавном водопривредном предузећу „Воде Војводине“, одбрана од унутрашњих и спољних вода. Унутрашње су оне које се, због све чешћих обилних падавина, задржавају на њивама и црпним пумпама одводе у канале, а спољне оне које носе нимало безопасне равничарске реке.

„Одбрана од спољних вода је нарочито важна у Банату, јер су нашом каналском мрежом, која се ту протеже на 500 километара, пресечени водотокови Бегеја, Тамиша, Нере и других река које су ту регију пустошиле вековима“, објашњава Стеван Илинчић, помоћник директора за хидросистем ДТД у „Водама Војводине“.

„Чак и за време екстремних водостаја какав је, рецимо, био 2006. године, наши канали су могли да апсорбују њихове набујале воде и спрече поплаве. Слично је и са мањим рекама у Бачкој, мада у њој тај проблем није толико изражен.“

Ово се, додаје Илинчић, не односи на Дунав и Тису: за великих водостаја Дунавом, у секунду, протекне преко 10.000, а Тисом и до 5.000 кубних метара воде и нема тог канала који би могао да преузме осетнији део тих количина и тако утиче на пад водостаја. Исто важи и за Саву која је, последњих година, много опаснија од поменутих двеју река, што су најбоље показале катастрофалне мајске поплаве. Отуда су прилично интересовање и код нас изазвале најаве из Хрватске да ће, узводно од границе са Србијом, од Вуковара до Шамца, бити ископан канал Дунав – Сава, дуг 61 километар, широк 58 метара, а дубине четири метра. Ту би, кажу заговорници пројекта за који је потребно око 135 милиона евра, у случају опасности од поплава, били испуштани вишкови вода из тих двеју река, што би било добро и за Србију.

„Можда би то и било рађено, али на предупређивање изливања Саве и Дунава не би имало баш никаквог утицаја“, изричит је, међутим, Мирко Галоња, један од наших најугледнијих стручњака за одбрану од поплава.

„Онако како је пројектован, тај канал би у секунду могао да прими око 100 кубних метара воде, што је безначајно. Јер, набујала Сава је, у мају, сваког секунда носила око 6.500 кубних метара, а Дунав, наравно, носи много више. За такве бујице 100 кубика мање не значи ама баш ништа.“

Заобилазе Србију

Градња канала Дунав – Сава је, каже професор Шкорић, идеја још из времена СФРЈ. Оживљена је док је на челу ХДЗ био Иво Санадер, у чије време је и ископано првих девет километара.

„За разлику од одбране од поплава, тај канал ће бити у функцији наводњавања“, додаје Мирко Галоња.

„Уз то, Хрватској је вероватно важно и то што њени речни бродови који Савом плове ка Дунаву више неће морати да иду до Београда, већ ће од Шамца каналом пресећи до Вуковара и тако пут скратити за 500 километара.“

Политичка нота

Поред аргумента који износи и Галоња и несклада између величине улагања и директних добитака, хрватски опоненти градњи канала Дунав – Сава свему дају политичку ноту.

„Ако би се канал изградио, поред Вуковара и Шамца без територијалне везе са остатком Хрватске, остали би и Винковци, Илок, Товарник, Жупања… „, врло драматично, из Канаде, упозорава др Тихомир Јањичек, професор међународне економије на колеџу Хамбер у Торонту.

„Читав простор источно од канала био би практично територијално везан за Србију! Са Хрватском би био везан тек мостовима! Тиме би се територијално одрезао простор западног Срима и даровао источном суседу!“

Најцрња тачка

Много је тачака на којима су канали у Војводини загађени, али је најгоре на 18 километара Великог бачког канала, код Црвенке, Куле и Врбаса. Ту лежи чак 400.000 кубних метара муља препуног тешких метала, нафтних деривата, патогених бактерија… које су, деценијама, нагомилавале канализације та три града, па црвеначка и врбашка шећерана, кулске кожара и штофара, „Карнекс“, „Витал“ и друге фабрике. Тај муљ тек треба да буде извађен из канала, а у току је и градња пречистача за цео тај потез, за који је ЕУ дала 15 милиона евра.

Фрушка Гора препрека

Ни Шкорићу, ни Галоњи није познато да је код нас било идеја да се, слично оном што планирају Хрвати, Дунав и Сава каналом споје на српском делу Срема. – Кроз највећи део Срема који припада Србији се, са запада на исток, као природна препрека протеже Фрушка гора, па је тако нешто и практично тешко изводиво – каже Шкорић. Такав канал би, можда, могао да се прокопа у делу Срема ближе Београду, али, по Галоњином мишљењу, не би имао ефекта у превентиви поплава.


Извор: Вечерње Новости

Оставите коментар

Оставите коментар на Мрежа канала у Србији потпуно запуштена

* Обавезна поља