Објављено: 25/02/2019, 23:10

„У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме и умријех…“

Петар Кочић

Свако време носи своје бреме. И има своје трибуне. Људе који својим речима и делима, својом перцепцијом стварности и иновативним идејама бацају Светлост на будућност свог народа и отаџбине али често, у свом времену, остају несхваћени или недовољно признати, а њихове напредне визије, оствариве ОВДЕ и САДА, гурају се у страну од послушничке и поданичке већине и уместо да постану део боље СТВАРНОСТИ постају део историјског сећања.

Сатисфакција коју време доноси овим визионарима у виду историјског памћења или кроз закаснело оживљавање њихових идеја и залагања обично не може надокнадити изгубљено време народа и држава који су те идеје игнорисали или за њих нису ни знали онда када су им понуђене као реакција на конкретне друштвене проблеме и ситуације, без обзира да ли су за то криви корумпирани властодршци или недозрела свест широких маса…

 

Овим речима почиње занимљива аналитичка паралела која проф.др Винка Перића, једног од најпознатијих независних  интелектуалца Републике Српске, пореди са Петром Кочићем великим српским приповедачем и сатиричарем, указујући на сличности и разлике њиховог живота и рада, оног (Кочићевог) и посебно овог (Перићевог) времена. Tекст на изузетно занимљив начин указује на континуитет антисрпске политике према Србима западно од Дрине.

С обзиром да смо неке од иницијатива и пројеката професора Перића већ представили на ЦЕОПОМ-у, пре свега пројекат „Српски пијемонт-Западни Балкан“, кога сматрамо могућим српским националним прозором у 21. век, преносимо овај занимљив текст и најављујемо да ћемо и убудуће преносити  приказе овог типа, с обзиром да је професор Перић развијао и развија још низ пројеката и визија које могу имати националну вредност.

 

… Српски народ један је од оних народа који можда и више него други не препознаје и не вреднује своје напредне појединце у реалном времену па није чудо што се вековима, увек изнова, суочава са последицама таквог приступа. Како другачије објаснити чињеницу да народ који је изнедрио такве научнике какви су били Тесла или Пупин живи у технолошком и материјалном заостатку за савременим светом, да народ који је још средином XIX века имао једно Гарашаниново „Начертаније“ или једног Николу Пашића ни у XXI веку нема праведно решено национално питање, да је народ  једног Светог Саве и данас тако непостојан у вери. А последица свега је да тај народ упркос свом страдању и жртвама које је поднео и даље није хомогенизован у заједничкој држави!

Због специфичних историјских, националних, и политичких околности у којима је битисао српски народ преко Дрине, његови напредни појединци и визионари били су мета константног притиска и директног прогона страног окупатора и њихових домаћих сарадника. Тако је било вековима, а тако је и сада, без обзира што данас постоји привид ограничене националне слободе. Истина, некада су их одмах тамничили и држали у букагијама, а данас их прво финансијски уништавају и медијски разапињу (при чему затвор увек остаје као опција), али циљ је остао исти – спречити продукцију и остварење патриотских идеја које воде стварном друштвеном и националном напретку српског народа. Те напредне идеје, биле су по окупаторе, а посебно њихове сараднике увек најопасније када су их рађали и развијали људи из народа, које је народ звао својим трибунима и који су умели обликовати његова хтења и интересе. Одлика таквих људи је да се несебично одричу личног живота и задовољстава како би иницирали или развијали идеје које могу помоћи њиховом народу.

Један од њих, некада, био је и Петар Кочић (1877-1916), велики српски приповедач, који је живео и радио у периоду масовних и честих буна узрокованих што тешким положајем кметова (сељака) у тадашњој Аустроугарској, што тежњама за националним ослобођењем. Отуда се он сматра не само једним од првих писаца модерне у српској књижевности, већ и „личношћу која је својим животом и политичком делатношћу постала узор различитим политичким струјама у потоњој историји српског народа“.(1)

Данас, један од њих је и Проф. др Винко Перић, независни интелектуалац, научник мултидисциплинарне орјентациије и власник више електронских медија, чије напредне идеје и национални пројекти итекако сметају институционалним окупаторима у Сарајеву. Глас његових медија и снага пројеката које покреће непријатељима српског народа, и онима који им служе, данас сметају баш као што су активности и приповетке Петра Кочића сметале некада.

Прогон, као заједнички именитељ, повезује судбину ова два човека. Методи и инструменти прогона, сходно времену, битно се разликују, али су циљеви потпуно исти – угушити у зачетку настајање и развој оних идеја које су од стратешког значаја за опстанак српског народа на овим просторима, пре свега ону о праву српског народа да живи унутар једних граница.

Велики писац и народни трибун Петар Кочић живео је у доба Аустроугарске царевине и Бењамина Калаја кога је монархија именовала аустроугарским министром финансија и управитељем Босне и Херцеговине. Велики интелектуалац и народни трибун Винко Перић живи у доба међународно надзиране БиХ у којој високи представници покушавају да декретима одређују правила понашања српском народу, да му истовремено буду и тужиоци и судије, и адвокати и џелати.

У време Кочића управитељ Калај протежирао је стварање нове, бошњачке нације како би стратешки поткопао српски утицај у БиХ. У време професора Перића високи представници (попут Педија Ешдауна, Волфганга Петрича, Валентина Инцка и др.) покушавају да обезбеде мајоризацију бошњачке нације како би тај процес трајно заокружили.

Сличности антисрпске политике у два времена удаљена десетлећима су очигледне. И континуитет. Против те политике Кочић се борио својим приповедањем и политичким ангажманом, професор Перић својим медијима и интелектуалним пројектима националног значаја који утичу на обликовање политике. И један и други, свако на свој начин, схватају да су српском народу западно од Дрине вековни непријатељи и окупатори наменили судбину нестанка и асимилиације и томе се супростављају уз пуно разумевање чињенице да један народ не може нестати све док чува свој језик и веру, своју изворну културу и традицију. Отуда, рецимо, Кочић у своју приповетку уводи народни језик и слика српско село, а Перић у свом медијском пројекту „Изворинке“ убедљиво доказује да севдалинка није бошњачка (муслиманска) већ српска народна песма.

Без обзира на физички прогон коме је Кочић у пар наврата био изложен, мора се рећи да Перић води далеко сложенију, суптилнију и тежу борбу, просто зато што архетипски антисрпски непријатељи делују другом методологијама и из других сфера. Мада са истим циљевима. Отуда прогон професора Перића, његова медијска сатанизација и подривање његових пројеката на свим нивоима нису ништа мање страшни од оног чему је био изложен Кочић. Али, јесу другачији.

Кочић је као егзекутора имао појединца Калаја, Перић институцију Високог представника иза које стоје сложени механизми принуде. Кочића је углавном сатанизовала матица Србија, желећи да се додвори моћној Аустроугарској царевини, Перића углавном сатанизује његово квази-демократско окружење, корумпирани дилетанти у власти и полтрони око ње, па борба професора Перића данас наилази на веће разумевање у Београду него у Бањалуци.

Али, остаје суштина да су и Петар Кочић и проф.др Винко Перић, упркос десетлећима која их деле, народни трибуни свога времена, оспоравани и прогоњени, али непоколебљиви у својој борби.

Отуда ћемо, у наставку, на овим страницама поред изношења паралела између времена ондашњег и времена садашњег, Кочићевог и Перићевог и указати да се суштински ништа није променило, па ни ми сами, упркос толиког искуства и историјског страдања.

Представићемо и неке од Перићевих идеја и иницијатива које могу имати велики национални значај у будућности, као и облике конкретне борбе, и успешних активности.

Од катализаторског заустављања преноса овлаштења са РС на БиХ, промене Дана и славе Републике Српске, окретања удесно укупне политичке сцене у РС па и БиХ, до стратешког пројекта за сигурну будућност  „Српски Пијемонт-Западни Балкан“, у научном и НВО сектору започетог 2013. године (2), који  заслужује посебну пажњу!

Упознавање са идејама и пројектима професора Перића даће најбољи одговор зашто овог независног интелектуалца можемо сматрати савременим народним трибуном и зашто је изложен сатанизацији и прогону од стране окупаторских механизама у Сарајеву и њихових експонената у РС.

Уместо закључка

…„Мало који народ на свету је платио толику цену недостатку заједништва, а да није извукао одговарајуће историјске поуке, као српски. Мало који је, због неслоге, згазио толико великих идеја, одбацио толико визионара, пропустио толико прилика. Зато инсистирам на заједништву као темељу без кога ће свака национална прича бити зидање новог Скадра на Бојани у народној песми. Данас, када више нема заједничку државу, када је разбацан и национално обесправљен, српски народ мора разумети да му без заједништва и слоге нема дугог опстанка на овим просторима. Ми живимо у времену транзиције која је веома тешка, а транзиција свести је најтежа!“

Проф.др Винко Перић, интервју за ЦЕОПОМ-Истину од 07.07.2015.

___________________________

Врх странице

Оставите коментар

Оставите коментар на Народни трибуни некад и сад

* Обавезна поља

Врх странице