Док се Европа тресе после енглеског неочекиваног изјашњавања, наше врело и немирно лето обележавају локалне теме. Већ трећи пут заредом нема нас на европском првенству у фудбалу, па не можемо кô људи да се нервирамо због лоших игара наших фудбалера тамо.
Пошто, дакле, нисмо у Француској, а Британци су нам бар у географском смислу далеко, ми се бавимо малим темама: владом која треба да се формира, протестима којима пре свега Англоамери почињу да подижу своју НВО екипу, креирајући полако атмосферу за председничке изборе следеће године и, коначно, политичким аналитичарима. Онај ко тврди да су све три теме у међусобној вези, потпуно је у праву, али овде бих се мало осврнуо на ову последњу и на сам феномен политичког аналитичарења.
Повод је, наиме, нова полемика др Слободана Антонића, редовног професора социологије на Филозофском факултету, који себе у јавности представља као политичког аналитичара, и Жељка Цвијановића, новинара, бившег уредника разних бивших писаних медија, а садашњег власника и уредника утицајног портала „Нови Стандард”, кога други често представљају као једног од главних прорежимских политичких аналитичара. Занимљиво је да су у питању људи који су већи део претходне деценије политички били на готово истим позицијама, а ни сада идеолошки нису много удаљени. Као и кад је реч о другим актерима ове приче, попут Ђорђа Вукадиновића, Драгомира Анђелковића и Бранка Радуна, ради се о људима који ће се увек заједно наћи на разним списковима националиста Јелене Милић или Соње Бисерко. Па шта је онда разлог ове полемике која се периодично наставља већ годинама, а последњу епизоду има у једном београдском недељнику.
Први одговор лежи у старој јеврејској мудрости да треба следити токове новца. Антонић је уверљиво показао оно што сви знају, да се рад ових неколико режимских аналитичара обилато финансира из буџета, било државног, било локалног, преко јавних предузећа итд. Цвијановић је, међутим, с правом подсетио Антонића да је исто тако било и док су „његови” били на власти, указујући посебно на период када је, након што је промењена власт 2008, Вукадиновић програмским текстом у „Времену” превео своју и Антонићеву фирму НСПМ на „жуту страну” и почео да брани ставове и политику ДС-а. Подсетио га је и на то да се и данас на овом иначе прилично активном порталу који захтева солидно финансирање, не налази реклама нити било каквa информација о томе ко све то плаћа.
Исто би се могло приговорити и самом Цвијановићу, јер тешко да се он и сарадници издржавају само од оног једног оглашивача који је ту био и док је био у опозицији.
Поменуту господу познајем лично, с многима сам имао прилике да сарађујем, и трудим се да овде не идем преко границе пристојности, упркос неким непријатним епизодама. Разлог за овај текст јесте, пре свега, залагање да покушамо да у овај простор коментатора домаће политике вратимо некакав ред, смисао и правила. Антонићу сам својевремено замерио што се човек који је професор београдског универзитета своди на титулу аналитичара коју себи данас може да додели било какав анонимус без икаквог научног дела и биографије. У међувремену је ова одредница додатно деградирана. За сваког од људи који се тако представљају, нажалост, врло лако можете да погодите ко их плаћа и зашто износе такве ставове. Тако је јасно да Цвијановић и „Печатови” аналитичари раде за извршни део власти, као што Вукадиновић и Антонић бране ставове опозиционих Двери и ДСС-а, залажући се за блиску сарадњу с ДС-ом, Радуловићем и прозападним струјама. Чини ми се да је сада главни симбол диференцијације однос према „Паткици”, за коју обе стране иначе добро знају да је пре свега Сорошева, па онда све остало.
Дакле, шта је поента? Неколико предлога. Прво, да се укине назив „независни политички аналитичар”. Да се лепо зна да политички аналитичар јесте човек којег плаћају одређене структуре да износи своје ставове и да на свом дресу, односно порталу, напише прецизно ко га спонзорише. Да се за сва истраживања јавног мњења дефинише као обавезно навођење имена наручиоца. Да људи који су политички активни, дакле политичари, попут народног посланика Вукадиновића, или господина Лазанског, престану да се представљају као новинари или политички аналитичари: хоће ли Лазански, ако постане министар одбране, и даље да пише новинске текстове и да се представља као новинар?! Како може Вукадиновић, посланик на листи политичких партија, да „објективно” тумачи домаћа политичка дешавања?
Логично је што многи коментатори пожеле да се окушају и у пракси, али онда, господо, баталите коментарисање. Исто важи и за „ангажоване политичке аналитичаре”. Но, за побољшање транспарентности у овој области треба нам решавање проблема контроле страног лобирања, како су то Американци решили пред Други светски рат, а Руси недавно, и пре свега увођење стварне контроле финансирања политичких странака, што је и даље рак рана политичког система. Ненормално је да се са више транспарентности и бирократије контролише финансирање обавештајних служби него политичких партија.
* Научни саветник у Институту за европске студије