Nataša Kandić i Jelena Milić – svet poganih laži

Teško je objasniti porive kod jednog neverovatno malog dela pripadnika srpskog naroda koji toliko mrze svoj sopstveni narod kao što je to slučaj kod plaćenika koji rade za strane vlade pod okriljem nekakvih NVO. Najcrnji primer takvih osoba predstavljaju Nataša Kandić, od prvog dana direktorka Fonda za humanitarno pravo a sada REKOM-a, i Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlanske studije. Obe su plaćenici Vlade Sjedinjenih Američkih Država i izvesnih privatnih fondacija.

O njima dvema mnogo znamo ali ne znamo suštinu njihovog dobro plaćenog antisrpstva. Možda je to primer za dobre psihijatre koji bi na tim slučajevima mogli da razrađuju različite teorije.

Nije mi namera da se bavim tim plaćenicama. Želim da ukažem na jedan mali deo gomile laži koje su prosule 24. marta, na godišnjicu (angloameričke akcije) agresije na SR Jugoslaviju.

„Igra brojeva“ je dobro poznata činjenica na balkanskim prostorima. Kod nas Srba je to karakteristično za sve ratove 20. veka pa još nema pouzdanih procena i konačnih podataka. To važi i za agresiju NATO-a 1999. godine. Najpotpunija saznanja o gubicima iz tog vremena, doduše jedne strane, ima Muzej žrtava genocida ali tu instituciju niko ne pita za podatke. Mediji, bez obzira na to ko su im vlasnici, kao da su plaćeni da o svemu i svačemu, pa i o žrtavama 1999. godine, podatke dobijaju od predvodnika raznoraznih NVO, a među njima su najtraženije Nataša Kandić i Jelena Milić.

Ako je verovati tekstu „Nataša Kandić: Nema političara da kaže istinu“ objavljenom 24. marta 2016. godine u Danasu, ona tvrdi da su albanski teoristi (koji su za nju Oslobodilačka vojska Kosova) tokom trajanja agresije u direktnim sukobima ubili 559 pripadnika Vojske Jugoslavije i Ministarstva unutrašnjih poslova.

Ako je verovati Jeleni Milić, odnosno informaciji sa njenog Internet glasila, stradalo je na teritoriji Kosova i Metohije 171 pripadnika formacija vojske i policije, a na teritoriji preostalog dela Srbije i u Crnoj Gori i 95! Milićeva se poziva na Kandićevu i njena „konačna istraživanja“.

Na kraju, meni ostaju pitanja: Ko je ovde lud? Ko sve to trpi?

Izvor: Fond Strateške Kulture