Nečastivi u kraljevskoj stolici

Nije Nikola Samardžić jedini profesor istorije koji se bavi politikom, a ne istorijom, niti je on jedini beogradski intelektualac čija je biografija vodila prvo ka četničkim Pogledima u Kragujevcu pa je tek onda, kada je vidio da tu nema vajde, zbrisao u „partizane“. Jer nisu se devedesetih vodili samo ratovi. Tada su se mnogi obogatili i kasnije pronašli svoje glasnogovornike. Ali to je za drugu priču.

Vremena su se promenila. I kao što je nekada vladalo uverenje da odelo čini čoveka, tako, danas, kada na jutjubu gledamo naše intelektualce, poput pomenutog Nikole Samardžića, brzo shvatimo da stolica igra veću ulogu od Armanija, Versaćija ili šta već nose ovi tipovi. Jeste da može neko da se upita odakle univerzitetskom profesoru skupocena odeća, ali to pitanje rešavaju šaneri. To znaju svi. Ako ne rešavaju šaneri, onda to donesu sponzori. Vratimo se ipak stolici. Dok je Samardžić govorio na godišnjici Instituta za javnu politiku, konferencija se zvala EU Western Balkans, teško je bilo upamtiti njegovu plaćeničku žvaku, ali je pogled privukla fotelja. Zlatni okvir, izgravirana, majstorskom rukom, prava stolarska igrarija koja sve one što pamte kako je izgledao nameštaj iz „Eurosalona“ vraća u vreme rata devedesetih. Ne znam ko finansira Institut, ali onaj koji je odabrao stolicu na kojoj sedi Samardžić mora da je formirao ukus upravo u to vreme i jerovatno se tada, kako kažu u Šumadiji, ovajdio. I neka je, reći će naš čovek, ali naš čovek ne zna da intelektualci na velikim konferencijama sede na „Ikeinim“ foteljama, nikako na zlatnim dvorskim sedalima koje kao da su ih lično naručili kralj Nikola ili Aleksandar Karađorđević.

Izvjesno je da će Samardžić svoju karijeru nastaviti upravo u bliskoj vezi sa estetikom devedesetih, pošto ne može da zaboravi svom narodu „genocid“ i „divljaštvo“, dok sve druge amnestira od sličnih radnji. On će još dugo vrtiti autošovinističku priču, učiti decu da su Srbi najgori narod na svetu, i tako sve dok bude sponzora pojavljivaće se u javnosti sa načelima šatro slobode koja bi trebalo da služi novom svetskom režimu robovlasništva. I, naravno, izbegavaće „Ikeu“.

prof. Nikola Samardžić

Ne treba zaboraviti, ovaj čovek ne anatemiše samo novinare i sve koji misle da Sunce ne izlazi na Zapadu. Vidljivo je u poslednje vreme, a izgleda da je počelo davno, kako ne trpi svoje kolege istoričare (ako on s tim predmetom ima ikakve veze), te da u zajednici s nekoliko kompromitovanih tipova na Filozofskom fakultetu pokušava da tamo preuzme vlast i uništi karijeru onima čije knjige čitamo i cenimo. Šta bi sa Samardžićem bilo da je napisao knjigu poput Kovićevog „Dizraelija“! U tom slučaju mi bismo verovali kako nastavlja tradiciju svoga oca, velikog Radovana Samardžića. Ovako, pošto nas nije zadužio svojim delom, ne gine mu stolica sa zlatnim okvirima i dugo i neurotično brbljanje koje sigurno ne plaća Beogradski univerzitet. Istorija je tu ništa u odnosu na intelektualni plićak u kome se on praćaka a gde je pogrešno shvaćena Volterova ironija da je istorija „samo dogovorena laž“.

Izvor: Pečat