Недавно сам у врло занимљивом и аргументованом фељтону г. Душана Батаковића („Политика“ од 15. до 30. септембра) приметио да има и неких тврдњи и закључака које догађаји, али и документи лако могу да доведу у питање. Због малог простора, слободан сам да укажем само на једну од тих тврдњи. Тако, у броју од 17. септембра г. Батаковић каже: „У спољној политици Броз је, најчешће после консултација с Кардељем, имао последњу реч, која се беспоговорно прихватала.“ Идодаје: „док су министри спољних послова ФНРЈ и СФРЈ из редова Срба (Коча Поповић, Марко Никезић, Мирко Тепавац, Милош Минић) били само послушни извршиоци Брозових наређења, претходно формално одобрених у партијском врху…“ Застао сам код ове тврдње јер сматрам да се оваквом оценом поменутих личности чини велика неправда.
Тврдњом о послушним српским министрима г. Батаковић прелази преко чињенице да су врх СКЈ, с једне, и ДСИП са Кочом Поповићем на челу, с друге стране,били у врло затегнутим односима, који су почели након тзв. Московске декларације из 1956. па надаље, скоро током читавог Кочиног мандата од 12 година. Поповић се није слагао с „разводњавањем“ „Београдске декларације“, али ни с тежњом да се многа питања из сфере међународних односа и спољне политике из ДСИП-а премештају у ЦК СКЈ као партијска питања. Резултат тога је да је амбасадор СССР-а радије и чешће одлазио у ЦК СКЈ него у ДСИП, јер је тамо било „мекше“.
Коча је био против Кардељевог слања нацрта Програма СКЈ Русима, на који су они имали примедбе, које су са наше стране делимично усвојене. Потом је Кардељ послао Суслову коначан нацрт програма, који је он оценио као незадовољавајући. Коча се опирао оним нашим потезима који су омогућавали Русима да себе виде у покровитељској улози. Даље, готово у исто време (јесен 1956) долази до напада неких западних сила на Египат, због национализације Суецког канала, и до упада совјетске армије у Мађарску. Око ова два догађаја Коча се лично нашао у озбиљним проблемима. Од ДСИП-а се тражило да се први догађај оштро осуди, а у вези са догађајима у Мађарској Коча је гурнут у страну и у све то умешали су се Тито и Политбиро са Едвардом Кардељем, који је прогласио прву фазу совјетске интервенције неприхватљивом, а другу оправданом, јер је спречила – контрареволуцију. Ту је од Руса Југославија била изиграна, па и понижена, јер је председник мађарске владе Имре Нађ у нашој амбасади затражио азил, а совјетска влада је погазила обећањадатајугословенској влади, јер је уз гаранције Нађа преузела, а потом га стрељала.
Позната је и расправа између Поповића и Тита на Брионима због упада снага Варшавског пакта у Чехословачку августа 1968, а поводом Гошњакове тврдње о нашој неспремности да бранимо земљу. Том критиком, с разлогом, највише су били погођени Тито и Гошњак. Коча је тражио демократску расправу о томе, док се Тито нервозно бранио ароганцијом, сматрајући да расправа није потребна.
Док је био на челу ДСИП-а, Коча Поповић је настојао да спољна политика коју је он персонификовао у име Југославије у Покрету несврстаних буде стварно несврстана, а да према СССР-у и Западу буде принципијелна и потпуно уравнотежена. На трагу таквих својих настојања и он лично и ДСИП наилазили су често на неразумевања у врху Партије, а и од Јосипа Броза.
Упркос свимтешкоћама, Коча је много допринео да се поврати поверење Запада у политику Југославије, а њу су наставили његови наследници Марко Никезић и Мирко Тепавац.Никезић је Тита поштовао и поштено са њим сарађивао, али се није пред њим савијао. Своја уверења о нашој спољној политици и о међународним односима увек је бранио аргументима. Понекад је то Тита нервирало, али Никезић се није дао избацити из лежишта. Навешћу три примера. Кардељ је тражио од Тита да Никезић смени Дражу Марковића због отпора који пружа у расправи о предлозима уставних амандмана на Устав, што је Никезић одбио с образложењем да јеМарковић легално изабрани председник Скупштине Србије. Друго, када се годишња конференција СК Србије негативно изјаснила о већем делу уставних амандмана 1971, јер се њима Србија, изједначавањем република с покрајинама, своди на „ужу Србију“, Мика Трипало је захтевао од Тита да позове Никезића на разговор, што је овај и прихватио. Никезић је тадарекао Титу да је „ово последњи пут да се Србија доводи пред свршен чин, али ћемо за овај пут наћи неки излаз“. Никезић је мислио да је разговор завршен и пошао је ка вратима, а у исто време код Тита улази скоро цео Извршни биро Председништва ЦКСКЈ, предвођен Трипалом, нарогушен,нападајући ЦК СК Србије. Тито је све време ћутао.Треће, Никезић је у расправи, поред осталог, рекао: „ако нема демократије у Партији, неће је бити ни у друштву“. Према томе, личност као што је био Никезић не може се мирно и без дубоке провере чињеница сврстати у послушне извршиоце Брозових наређења.
У групу „Титових послушних извршилаца“ г. Батаковић убраја и Мирка Тепавца, човека који је својом вољом, својим карактером и животном снагом, па и снагом својих уверења, преживео два амбиса физичке и партијске смрти. Тепавац је наставио у континуитету политику из Кочиног и Никезићевог периода, уносећи у тај огромни и одговорни посао свој темпераменат и своју интелектуалну упорност. Треба се само присетити приватне посете Леонида Брежњева Београду 1971. са захтевом Москве да посета протекне у непосредним разговорима између њега и Тита. Тито је подржао Тепавца, који је стао у заштиту државних интереса, па је совјетски предлог саопштења одбачен, а о разговорима је издато само формално саопштење. Могло би се, у ствари, рећи да се са Тепавцем, који је Титу два пута подносио оставку због испољеног неслагања, завршава период српских министара спољних послова који су бранили интересе државе и за чије време ДСИП није био део апарата ЦК СКЈ, а они пуки извршиоци Титових налога.
Милош Минић је нешто друго. Он је од свих набројаних код Тита уживао највеће поверење, и на њега Батаковићева констатација „о послушности“ једино може да се у пуној мери односи. Са Србијом се није консултовао, чак ни када су у питању били њени витални интереси, покривајући се Титом. У његовом мандату донета су два веома важна споразума. Први, тзв. споразум Тито – Вили Брант (Брионска формула), по Србију врло неповољан и неправедан, и други, познати Осимски споразуми, који су се тицали само Словеније и Хрватске.
Јављам се поводом фељтона г. Батаковића јер сматрам да је за један народ веома важно шта историјска наука и историчари кажу о личностима које су у његовим појединим периодима играле значајну улогу. За нас утолико пре јер смо живели у монистичком систему у коме је доминирала лична власт.
*Бивши председник Председништва СР Србије
Оставите коментар на Неправда према Кочи, Никезићу и Тепавцу
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.