Nicht hinauslehnen!

Не смемо никако заборавити да ми Срби данас водимо један други рат; рат против свег онога што је у нас остало из покојне епохе. Бар тај рат не смемо изгубити… Испитајмо своју савест потомака Немањића, потражимо своје место у новом свету, заборавимо нашу трагичну прошлост и упутимо се будућности која ће бити онаква каквом је будемо сами начинили! Искористимо прилику која нам је дата да се рехабилитујемо пред самим собом и пред историјом… Јер, наше тло, без обзира на своје крајње димензије, биће и довољно пространо и довољно богато да се на њему снађемо… Иначе, историја нам неће опростити…. Највећи учитељ енергије у повести људској, немачки народ, нека нам за то буде најбољи пример и углед…

Не, не, не – потпуно сте у криву за претходни пасус. Нисам видовит и не предвиђам понедељком ујутро шта ће наш Канцелар рећи народу и сенату српском након рапорта код немачке Канцеларке у понедељак по подне.
Ово пише у мотиваторским уводницима квислиншког, а београдског „Новог времена“ (24. маја и 15. јуна 1941). А ако ме питате – а и да ме не питате, ја ћу вам одговорити – зашто тако дуго није било моје компаративне анализе Вучић-Дачићеве и Недићеве Србије, ево да вам искрено признам: Чекао сам да се мој исписник и први квизоман међу српским историчарима Пеђа („Квискотека“) Марковић прешалта у политичке воде, а мени као лаику-повесничару ослободи простор. Имао сам, елем, дојаву – сигурицу.

Не рече ли наш Канцелар – хајде да цитирам, ни по бабу ни по амиџама, већ по Телеграфској Нове Југославије – да су Немци поставили тврде услове Србији, али и да је Србија испунила све те тешке увјете, па да зато он, Канцелар, очекује да Немачка своју реч поштује и своја обећања испуни. Пошто васцели српски медијски универзум сном мртвијем спава, па не пита које то „тврде и тешке“, а камоли какве услове, а знам да је Канцелар, каквог га познајем из опозиционе фазе, рад да одговори на такве питалице, али, на жалост, нико да се сети да га пита, хајде да то учиним ја, бивши новинар: Које је то услове, тврде и тешке, и с којим правом Немачка поставила Србији и ко је овластио било кога у Србији да испуњава тих и таквих 11 обелодањених увјета, по чијим се агендама Србија управља већ пола деценије, и шта ако је данас стигао и „јубиларни“ дванаести – обавеза прихвата миграната, управо оних које неће да збрину земље најстаријих демократија, државе Европске уније? Ако су нас Брисел и Берлин већ увукли у мишоловку сервирајући нам трајније збрињавање не зна се колико миграната, као још један услов за отварање неког тамо Светог Поглавља 20 – колика је цена тог прихватања: јесу ли то три милиона о којима збори Потканцелар или, можда, милијарда, две, три о којима пишу западни медији? Јесу ли то директне инвестиције које „само што нису“ из ЕУ, инвестиције у прихватне центре за унесрећене грађане Сирије, остатка Блиског истока и северне Африке, чију несрећу је проузроковала управо брутална интервенција НАТО?

Стога, државни бакалин Вулин прецизно мери да је „пораст значаја“ наше државе у свим земљама ЕУ и Немачкој у директној корелацији с чињеницом да се Канцелар наш пети пут ове године састаје са Канцеларком немачком, што је – охохо, чешће него и са председником Србије! Еј, кад смо код Његове екселенције – шта би са оним „крокијем крокија платформе“ о Косову – могао би неком журком да обележи четворомесечни јубилеј откако чами чекајући да му га је Канцелар ишчита, погрешно исправи, а остатак поцепа… И, да не буде да Канцелара истичем само по лошем, ево и једно позитивно бројање за искрено признање му да је баш његов, такорећи лични избор и „политика да се ближе вежемо за Немачку“ и да ће, зато, бити лично одговоран уколико Немачка не испуни реч. Једино не знамо коју реч: шта је то Немачка и за коју противуслугу обећала Александру Вучићу?

Извор: Данас