Nikita Bondarev o odnosu Srbije i NATO-a

Povodom posete predsednika Srbije Tomislava Nikolića Moskvi, o odnosu Rusije prema eventualnom ulasku Srbije u NATO i nedavno potpisanom sporazumu sa Alijansom razgovaramo sa našim stalnim ekspertom, Nikitom Bondarevom, doktorom istorijskih nauka, zamenikom rukovodioca sektora za evropske zemlje i rukovodiocem grupe za balkanske zemlje ruskog Instituta za strateška istraživanja (RISI).

Može li Rusija da spreči ulazak Srbije u Alijansu?

Rusija nema nikakve zakonske osnove za tako nešto. Mogu biti pokrenuti mehanizmi ekonomskog pritiska i diplomatije „iz senke”, ali na legalnom nivou takvi mehanizmi ne postoje. Osim toga, srpski Ustav sadrži tačku o vojnoj neutralnosti, tako da se čak i ne postavlja pitanje ulaska Srbije u NATO, jer je to suviše teško izvesti u čisto administrativnom smislu. Naime, nije dovoljno samo održati referendum, nego treba još i uneti izmene u Ustav. Teško da će se Srbija na to odlučiti, tako da formalno gledano nema šta ni da se sprečava.

Zašto je Moskvi važno da se Beograd ne pridruži NATO-u, ako imamo u vidu pripreme Crne Gore za članstvo u Alijansi?

Crna Gora je već sa svih strana okružena članicama NATO-a, tako da njen ulazak u Alijansu praktično ni na šta neće uticati. Crna Gora nema nikakav vojni potencijal. To je gest koji ima isključivo politički smisao. Upućivanjem poziva Crnoj Gori NATO je zapravo najavio da nastupa nova istorijska epoha. Ranije su predstavnici Alijanse izjavljivali da je širenje NATO-a završeno, a sada je nastupilo novo doba. To je signal, i on je između ostalih upućen i Rusiji.

Srbija je nešto drugo. U Srbiji je ostao veliki broj jugoslovenske vojne infrastrukture i vojnih kadrova. Istina, u proteklom periodu je tehnika zastarela, a kadrovi su već u penziji. Pre bi se reklo da je Srbija NATO-u potrebna kao tranzitna zemlja i kao ključ Balkanskog poluostrva, a samim tim i kao ključ čitavog istočnog Sredozemlja.

Sa druge strane, Srbija i Crna Gora su danas faktički jedina geografska prepreka za permanentnu islamizaciju Evrope, što je posebno postalo aktuelno u vezi sa najezdom izbeglica sa Bliskog istoka. U Grčkoj već postoje oblasti koje su potpuno albanizovane, u Bugarskoj se broj bugarskog stanovništva smanjuje, a broj Turaka i Roma raste, dok je područje blizu granice sa Grčkom u potpunosti islamizovano. U Albaniji mnogi maštaju o Velikoj Albaniji koja bi obuhvatila sva područja sa albanskim stanovništvom u okolnim zemljama. Hrvatsko stanovništvo u Bosni napušta Muslimansko-hrvatsku Federaciju. Svaka ozbiljna izmena u političkom i vojnom statusu Srbije, Makedonije ili Crne Gore poljuljaće krhku ravnotežu u odnosu snaga i stvoriti još pogodnije uslove za stvaranje balkanskog kalifata. Nije jasno o čemu razmišljaju naši zapadni „partneri” kada sistematski rade na tome da Srbija i Republika Srpska postanu što slabije. Time će oni postići da Balkan kroz deset godina bude totalno islamizovan. Tu će živeti Albanci, Turci i Sirijci, a Slovena uopšte neće biti. Rusija se, prirodno, protivi takvom razvoju događaja.

Kako Moskva treba da reaguje na sporazum o punoj logističkoj podršci NATO-u i diplomatskom imunitetu pripadnika Alijanse u Srbiji, koji je Skupština Srbije ratifikovala, a predsednik Nikolić potpisao? I kako posle toga treba shvatiti Nikolićevu i Vučićevu retoriku o neutralnosti Srbije?

U principu, tu se stvara ista situacija kao i sa Kosovom. Ustavom je propisan princip nedeljivosti Srbije, i da bi se odvojilo Kosovo nije dovoljno održati referendum, nego treba menjati i Ustav. Isto je i sa ulaskom u NATO: nije dovoljno održati referendum, čak i ako čisto teoretski pretpostavimo da bi stanovništvo podržalo članstvo u Alijansi. Srbija formalno ne priznaje odvajanje Kosova, a u stvari iz godine u godinu sve više popušta po tom pitanju. Isto je i sa NATO-om: formalno Srbija ne može da stupi u NATO, a defakto je još od Tadićevog predsedničkog mandata potpisan čitav niz zasebnih sporazuma sa Alijansom, i poslednji u tom nizu je sporazum o logističkoj podršci i diplomatskom imunitetu. Taj dokument daje NATO-u takve mogućnosti da Alijansi nije više ni potrebno bilo kakvo stupanje Srbije u NATO. Alijansa je od Srbije već dobila sve što je mogla: potpunu slobodu kretanja bez prethodne najave, diplomatski imunitet i pristup svim objektima. Srbija, sa druge strane, ne dobija od NATO-a ništa. Alijansa se nije obavezala da čuva celovitost Srbije, o čemu govore Nikolić i Vučić. U sporazumu to jednostavno ne postoji. Ali zato postoje druge zanimljive odredbe. Na primer, Srbija nema pravo da uputi žalbu NATO-u ukoliko se ispostavi da tehnika Alijanse nije ispravna, pa čak i ako zbog toga neko izgubi život. To pitanje ne može biti podignuto na međunarodne instance, jer Srbija jednostavno nema pravo da podnosi takvu tužbu. Drugim rečima, generalno gledano NATO može da skladišti u Srbiji sve neispravno oružje i municiju kojoj je prošao rok i koja može da izazove smrt i uništenje. Štaviše, taj sporazum ne može da raskine jedna strana. On može prestati da važi samo na obostranu inicijativu. Ako jedna strana zahteva da se sporazum anulira, mora najpre da prođe oko godinu dana, a uz to pomenuta strana treba da plati neke ogromne kazne. To faktički znači da Srbija ne može samostalno da anulira taj sporazum. Taj sporazum je daleko gori od stupanja u NATO. To je jaram, a ne ravnopravno partnerstvo.

Izvor: Ruska reč, NSPM