Нови међународни поредак

Најновији руско-кинески вето у СБ ОУН којим је одбијена резолуција САД у предмету Венецуела потврђује да смо у новом светском поретку. У основи овог вета, две суперсиле, Русија и Кина, поред супротстављања САД, истовремено настоје да редефинишу ОУН и Повељу, тиме и општеприхваћене принципе и норме међународног права и система међународних односа на тим основама и тако обнове нови/стари међународни поредак.

Циљ је дефинитивно оспоравање механизама униполарног света на челу са САД, који су доскора диктирале садржај и одвијање међународних односа на бази америчке „изузетности” и „пожељне нације”, како је то крајем 20. века дефинисала М. Олбрајт, бивша државна секретарка САД. САД у случају Венецуеле текућом политичком (и војном) активношћу и залагањем на глобалном плану, настоје да потврде како своју „изузетност” на платформи „Америка пре свега”, тако и право на „своју зону” утицаја (Централна и Јужна Америка), што потврђују и најновије претње државног секретара САД Помпеа Никарагви и поново Куби.

Руски вето је на неки начин очекиван, као израз континуитета надметања са САД, подршке венецуеланском председнику Мадуру и потврде повратка Русије на глобалну интересну сцену. Међутим, истовремени кинески вето, који је иначе реткост и чија је употреба по правилу резервисана за кинеске непосредне интересе (Тајван, Тибет и сл.) овог пута има карактер постављања и деловања глобалне силе. У том смислу је и реч о потврди новог међународог поретка, коме у прилог, поред руско-кинеског вета, иде и чињеница да САД нису успеле да реализују одраније „проверен модел” промена режима и исти политички легализују без обзира на међународно право или политичке последице (пролећа, Мајдан, „хуманитарне” интервенције и сл.). Дакле, досије Венецуела показује да је окончан униполарни поредак на челу са САД, успостављен после пада Берлинског зида, распада СССР-а, источног блока и Варшавског пакта.

Нови, сада мултиполарни светски поредак, могао се наслутити већ 2007. на Минхенској безбедносној конференцији, чувеним говором руског председника Путина о повратку Русије на глобалну сцену, потом 2008, њеном војном операцијом у Грузији, затим наступом Кине са глобалним пројектом „Један појас, један пут” и њеном новом војно-политичком стратегијом у Пацифику (Јужно кинеско море и др.) и најзад, економском и кризом еврозоне, као увода у институционално-политичку кризу ЕУ. Данас уобличен троугао великих: САД, Кине и Русије, који управо диктира карактер и садржај савремених међународних односа, у којима се назире нова подела света, делују елементи хладног рата и трка у наоружању, дијаметрално супротстављени интереси ове тројке са протекционизмом, санкцијама и сваковрсним тензијама, слика је и прилика новог поретка. У њега смо уведени интервенцијом Русије у Сирији 2015. и опстанком режима Башара ел Асада, противно интересима САД и запада, чиме је заустављен ланац „успешних” арапских пролећа и промена режима (Либија, Ирак, Тунис) на линији западних стратешких циљева.

Сиријска криза и њен досадашњи резултат са свим елементима војно-политичког сучељавања великих сила САД и Русије враћа на сцену у неку руку и глобални принцип и механизам равнотеже снага, као историјски неоспорени модел очувања мира (ера Бизмарка у 19. веку, блоковска подела у 20). Актуелност овог модела потврђују и најновији примери криза на Корејском полуострву, Блиском истоку, Индијском потконтиненту, где нуклеарни потенцијал актера у условима изражених тензија и супротстављених интереса практично „контролише” и сузбија могућност ескалација и ширих сукоба.

Шта нови поредак значи за Србију и где је она у њему мери се и мериће се пре свега очувањем њених државних и националних интереса на питању КиМ и стратешких опредељења у интегративним процесима. Када је реч о КиМ, повратак на сцену принципа и механизама ОУН, Повеље и међународних норми и стандарда Србији иду у прилог, а аргументи одбране легитимних права добијају додатну тежину. Када је, пак, реч о интегративним процесима који подразумевају евроинтеграције, све што зависи од сопствене политичке воље (владавина права, стабилност и функција демократских институција, уређење државе на нормама и принципима правне тековине ЕУ…) није спорно. Само приступање ЕУ, као неизмењен главни стратешки циљ, зависи и зависиће од даље судбине трансатлантских односа у западној политичкој хемисфери, као и судбине саме ЕУ, коју тек чекају процеси сопственог реструктурирања и стратешког редефинисања у новом поретку, а после брегзита, мајских избора, унутрашњих и спољних идеолошких и системских ризика и дилема. У том контексту само приступање као главни стратешки циљ генерално и у погледу прокламованог (2023/25) треба смештати у реалне оквире, а тежиште усмерити на неспорно.

Аутор је дипломата у пензији

Извор: Политика